 |
| Мирослав Б. Душанић |
дубоким водама бродим.
црне ми галије пучину безнађа кроте.
ја, Хана, живим у сенци твоје славе.
укрштам у снима наше животе.
и само те тада понекад имам.
влатима отровне траве
ја љуте ране видам..
уместо да ти хаљину скидам,
скидам прашину са свечаних ленти,
добијених у част победа лаких.
а овај славолук творим
лепотом пораза збуњен.
звездилишта твоја накит су од жада
и светлуцави прах комете хитре
који ми, к’о труње по очима пада.
а ти си, ноћас, Хана, засигурно, гусар…
заобилазиш стражу вазда строгог ума.
скрнавиш лире и презиреш цитре
и читав је свет сажет у фокус
твојих несташлука.
а ја сам, ето, безбрижан, Хана,
талично поприште мојих нежних рима,
трепери у ореолу овог свечаног сна
премда знам, да милион разлога имам
да будем опрезан.
Тони Пердић
Нема коментара:
Постави коментар