Фернандо Песоа: Чувар стада V

Чувар стада V

Има доста метафизике у размишљању ни о чему.
Шта ја мислим о свету?
Откуда знам шта мислим о свету!
Да се разболим мислио бих о томе.
Шта мислим о стварима?
Које је моје мишљење о узроцима и последицама?
Шта сам медитирао о Богу и о души
И о постању света?
Не знам. За мене је мислити о томе затворити очи
И не мислити. Навући завесе
На свом прозору (али на њему нема завеса).

Мистерија ствари? Шта ја знам шта је мистерија!
Једина мистерија је то што неко уопште размишља о мистеријама.
Кад човек стане на сунце и затвори очи,
Одједном престане да зна шта је Сунце
И почне да мисли о разним, врелим стварима.
Али ако отвори очи и угледа Сунце
Више не може да мисли ни о чему,
Јер сунчево светло је вредније од мисли

Свих филозофа и свих песника.
Сунчево светло не зна шта ради
И зато не греши и свачије је и добро.

Метафизика? Какве везе метафизика има с дрвећем?
То што је зелено и крошњасто, и што има грање
И што даје плод кад му је време, то нас не гони на размишљање,
Макар не нас, који не умемо да га примећујемо.
Али која је метафизика боља од метафизике дрвећа,
Кад дрвеће не зна због чега живи
А не зна да не зна?

«Интимно устројство ствари»…
«Интимни смисао Васионе»…
Све то је лаж, све заједно то не значи ништа.
Невероватно је то да је могуће размишљати о таквим стварима.
То је као кад би, у зору, 
Размишљао о разлозима и сврхама,
док око дрвећа, онај нејасни, златни сјај осветљава таму.
Мислити на унутрашњи смисао ствари
Је сувишно, као мислити о здрављу
Или понети чашу воде на извор.
Једини унутрашњи смисао ствари
Јесте да оне немају никаквог смисла.

Не верујем у Бога јер га никада нисам видео.
Када би Бог хтео да ја верујем у њега,
Он би ми се сигурно обратио.
Ушао би код мене у кућу
И рекао ми: Ево ме! (То можда глупо звучи онима који,
Не знају шта значи посматрати ствари,
Па не разумеју онога који говори о њима
Док нас учи да примећујемо.) Али ако је Бог цвеће и дрвеће
И брда и сунце и месечина,
Онда верујем у њега,
Онда верујем у њега у сваком тренутку,
И мој је читав живот молитва и миса,
И причешће очима и ушима.
Али ако је Бог цвеће.... и дрвеће
И брда и сунце и месечина,
Онда ја... верујем у њега,
Онда верујем у њега у сваком тренутку,
И читав мој живот је молитва и миса,
И причешће очима и ушима.
Али ако је Бог дрвеће и цвеће
И брда и месечина и сунце,
Зашто га зовемо Бог?
Ја га зовем: цвеће и дрвеће и брда и сунце и месечина;
Јер, ако се он, да бих га ја видео,
Направио у сунце у месечину у цвеће у дрвеће и брда,
Ако ми се приказује као дреће и брда
И месечина и сунце и цвеће.
То је зато што желим да га упознам,
Као дрвеће и брда и цвеће и месечину и сунце.
А ја га само слушам,
(Шта ја више знам о Богу него Бог сам о себи?),
Слушам га тако што живим спонтано
Као кад отвориш очи и видиш,
И зовем га месечина и сунце и цвеће и дрвеће и брда,
И волим га не размишљајући о њему,
И мислим га гледајући и слушајићи,
И ходам с њиме у свакоме часу.

Фернандо Песоа
/Пријевод: Дејан Тиаго Станковић/

Мирослав Б. Душанић