петак, 20. децембар 2013.

Томас Транстремер: Двије пјесме

Tomas Tranströmer
Олуја

Одједном пред путником стоји стари
големи храст, као лос моћне круне
окамењен испред тамног бедема
                        јесењег мора.

Олуја сјевера. Вријеме кад зрију
бобе јаребике. Будан у тами
чујем сазвијежђа топћу у стајама
                         горе над стаблом.

Мирослав Б. Душанић

Гогољ

Капут олињао попут вучјег чопора.
Лице крхотина мрамора.
Сједи сред својих писама у лугу који шушти
од презира или грешака,
да, срце лети као папир кроз негостољубиве
пролазе.

Сад прикрада се сутон попут лисице над ову земљу,
запали траву у једном трену.
Свемир је препун папака и рогова, а тамо доље
попут сјене клизи кочија преко освијетљених имања
мојега оца.

Петроград и уништење на истој су ширини
(јеси ли видио љепотицу у накривљеном торњу)
смрзнутим четвртима још лебди попут медузе
сиромах у својој кабаници.
А ту овијен рухом поста, стоји онај некад окружен
                                    крдима смијеха,
но она су већ давно одлутала у више предјеле
                                    гдје не расте шума.

Климави људски столови.
Гле, како вани мрак ужиже млијечну стазу душа.
Зато пењи се на своја огњена кола и напуштај земљу!

Томас Транстремер
(Пријевод Соња Бенет)

2 коментара:

Igor је рекао...

Uno de los mejores poetas vivos de Europa. Quizá más. Qué grande es Transtromer.
Saludos.

Мирослав Б. Душанић је рекао...


Gràcies per comentar!