Брезова Драинчева метла
Живот, судбина и дело песника Р. Драинца, полиграфа, најтипичнијег представника космополитске поезије у нас, сав је у знаку пута, који се никада неће свршити. Који је то пут? Какав је то пут?
Најлепши портрет Рада Драинца, дело великог пријатеља Михаила С. Петрова (уништен у песниковој родној кући после његове смрти, коришћен као поклопац каце за кишељење купуса, према сведочењу једног од његових рођака у Трбуњу, новембар 1998, преузето из девете књиге Дела Драинца, „Циркус Драинац“, 1999) изгубљен је.
Признао је да дубоко пати што пише, он који је радо свирао на виолини, и препевавао на српски са неколико светских језика. Са сигурношћу је тврдио да ће за њим колико сутра други трагати са истим интелектуалним поштењем и куражима, али је упозоравао будуће да ником неће бити застава. И у томе је био апсолутно доследан.
Једино признање које је овај писац добио за живота беше Албанска споменица (1921).
Тридесетих година минулог века Драинац, цитира Стриндберга (Бога тражиш, а нађеш ђавола. То се мени догодило – А. Стриндберг, Инферно) и тако признаје у некој грозници која му је ледила мозак, да је противу тога да се заварава надама, да га је стид да похађа цркву, по којој ходају трговци, да је безверник, и да би Богу могао прићи с обзиром на стање у коме се налазио само са подлостима у души, да се кукавички спасава. Каквом вером да се спасава? Пита.
Упорним или крвавим трагањем за великом тајном.
Пишући: „Не тражим да ми нико ништа не опрашта. Нека пређу ако могу преко чињеница наших бића… Јер оно што остаје увек и свагда у првом плану, то ће увек бити само живот наш, твој и мој, везан у мистериозним дубинама трајања истим трагедијама, пожудама, сновима, истом драмом неизрецивога…“, овако пишући, Драинац се обраћа будућности, нама.
Да, Бога је тражио, а нашао је ђавола. То се Драинцу догодило!
То није тешко доказивати. Хваљени романописци, ловорикама овенчани у нашој књижевности са тим ставом, свакако подстицајним, добили су бесплатно тему да размишљају: каква би се књига о томе могла написати! Али, слаба је вајда од њих била. Од већине, њачећих заводника. Неопозиво.
Песник Драинац је Србин кога су Срби осудили на смрт! У једној од гимназијских соба Гимназије у Блацу четници су Драинца осудили на смрт, поновимо ту истину за све оне који се и дан дањи праве глуви код ушију, да је овако пресну још једном чују. Учинише то наша браћа, давно из штаба четничког војводе попа-Мике.
Песник који није крио да се нагладовао, напатио и намучио у животу, као јунак Хамсуновог романа Глад, прву своју књигу објавио је у само три примерка! Драинац је књижевне отрове консумирао са једном демонијачком насладом за дух, – како сам признаје, никако, међутим да отрује целокупно биће. Борећи се за интегралну човекову слободу, и своју у првом реду, не значи да је са тим фактом био глув и слеп пред стварним чињеницама 20. века, у ком је човекова слобода, са становишта економско-политичког, једна фикција. Драинац је страсно веровао да је слобода јача од љубави коју је заменио мржњом и дубља од свих теорија по којима је човек анђео и сладак као млеко. Слобода није хришћанског порекла ни утопија: она је право на живот…
Жестоко је критиковао, поред осталога, и тзв. „књижевне фантоме“, многе неутешне литераторе, који су се и данас намножили, као у Драинчево доба. Ваљда ђаволу треба захвалити што је сачувана Драинчева свеска у којој је записан текст Пуноправне одбране, који је наговестио пошаст надолазеће револуције и отров тзв. писаца-демократа.
Драинац је био актуелан јуче и прекјуче, али нема сумње да је данас још актуелнији, барем за оне који стрпљиво ишчитавају његова Дела. Драинац је још 1937. године показао да нашег човека шибају вековне непогоде, и да непоштовање његове слободе може бити фатално! Укрива се да је Драинац више био пророк него „боем и бандит“. Нико није тако жестоко и проницљиво критиковао тзв. писце-демократе (Крлежу, М. Ристића). Нико није тако беспоштедно шибао беду наших књижевника.
Постоји једна жалосна ствар у литератури уопште: писци желе да спасу своје одвратне лешине у гробу. Све што раде, подсвесно има значење њиховог загробног тријумфовања. Они имају само једну жељу на срцу: вечност. Живот је за њих у другом плану. Његове гнусобе, флоскуле, подлости и издајства стиде се да открију, да не би тиме своје лешине, у гробу учинили гаднијим него што су… итд.
Упорним или крвавим трагањем за великом тајном.
Пишући: „Не тражим да ми нико ништа не опрашта. Нека пређу ако могу преко чињеница наших бића… Јер оно што остаје увек и свагда у првом плану, то ће увек бити само живот наш, твој и мој, везан у мистериозним дубинама трајања истим трагедијама, пожудама, сновима, истом драмом неизрецивога…“, овако пишући, Драинац се обраћа будућности, нама.
Да, Бога је тражио, а нашао је ђавола. То се Драинцу догодило!
То није тешко доказивати. Хваљени романописци, ловорикама овенчани у нашој књижевности са тим ставом, свакако подстицајним, добили су бесплатно тему да размишљају: каква би се књига о томе могла написати! Али, слаба је вајда од њих била. Од већине, њачећих заводника. Неопозиво.
Песник Драинац је Србин кога су Срби осудили на смрт! У једној од гимназијских соба Гимназије у Блацу четници су Драинца осудили на смрт, поновимо ту истину за све оне који се и дан дањи праве глуви код ушију, да је овако пресну још једном чују. Учинише то наша браћа, давно из штаба четничког војводе попа-Мике.
Песник који није крио да се нагладовао, напатио и намучио у животу, као јунак Хамсуновог романа Глад, прву своју књигу објавио је у само три примерка! Драинац је књижевне отрове консумирао са једном демонијачком насладом за дух, – како сам признаје, никако, међутим да отрује целокупно биће. Борећи се за интегралну човекову слободу, и своју у првом реду, не значи да је са тим фактом био глув и слеп пред стварним чињеницама 20. века, у ком је човекова слобода, са становишта економско-политичког, једна фикција. Драинац је страсно веровао да је слобода јача од љубави коју је заменио мржњом и дубља од свих теорија по којима је човек анђео и сладак као млеко. Слобода није хришћанског порекла ни утопија: она је право на живот…
Жестоко је критиковао, поред осталога, и тзв. „књижевне фантоме“, многе неутешне литераторе, који су се и данас намножили, као у Драинчево доба. Ваљда ђаволу треба захвалити што је сачувана Драинчева свеска у којој је записан текст Пуноправне одбране, који је наговестио пошаст надолазеће револуције и отров тзв. писаца-демократа.
Драинац је био актуелан јуче и прекјуче, али нема сумње да је данас још актуелнији, барем за оне који стрпљиво ишчитавају његова Дела. Драинац је још 1937. године показао да нашег човека шибају вековне непогоде, и да непоштовање његове слободе може бити фатално! Укрива се да је Драинац више био пророк него „боем и бандит“. Нико није тако жестоко и проницљиво критиковао тзв. писце-демократе (Крлежу, М. Ристића). Нико није тако беспоштедно шибао беду наших књижевника.
Постоји једна жалосна ствар у литератури уопште: писци желе да спасу своје одвратне лешине у гробу. Све што раде, подсвесно има значење њиховог загробног тријумфовања. Они имају само једну жељу на срцу: вечност. Живот је за њих у другом плану. Његове гнусобе, флоскуле, подлости и издајства стиде се да открију, да не би тиме своје лешине, у гробу учинили гаднијим него што су… итд.
Демократију наших писаца Драинац никако није могао разумети, јер је врло добро знао, да они који тако гласно трубљаху о једнакости, слободи и братству, у приватном животу, на делу, беху сви одреда аристократе…
Бунтовник против патентираних котерија, које су одувек имале упоришта у српској књижевности, путник, полиграф, Драинац наставља стазом без краја, стазом бунила и лудила, како би рекао Сиоран; својим животом и делом доказујући да се баналност мора превазићи свим средствима и остварити преображај, који није друго до испуњење апсолутне изражајне снаге.
Да тиме и завршим, један од стотину могућих погледа на дело писца, које је обележено и патњом, која је, зна Сиоран – пут отвајања, раздвајања, центрифугална сила која те одбацује од сржи живота, где све тежи да се уједини у љубави и нежности…
Драинац је сањао о Обнови, истинској, која је више него потребна, управо сада, српској књижевности, култури и друштву. Његова дела су објављена тек пре једанаестак година, безмало пола века после његове смрти, и она су била одличан повод да се поново вреднује и превреднује његово Дело у целини, али је то изостало. Драинац је прилично укривен писац, упркос свему, извикан непознат писац у нас, после толико година и после свега.
Драинац полиграф је наш савременик. Он је један од оних који су започели превредновање у српској књижевности. У сваком случају тачно је уочио у својим најинтимнијим текстовима: Има корова у свему на свету: у друштву, литератури, у љубави, трговини, у пријатељству итд… Треба очистити пекарнице од пацова, подруме од киселих вина, литературу од самозваних критичара, а једна брезова метла је данас потребнија од свега…
Ето, те метле сам се ја Господо, прихватио без стида.
Она се у мом песничком Делу, трси, то је већ одавно постало да буде и неурастеницима из моје младости јасно.
Тешко је живети међу савременим ушкопљеницима.
Бунтовник против патентираних котерија, које су одувек имале упоришта у српској књижевности, путник, полиграф, Драинац наставља стазом без краја, стазом бунила и лудила, како би рекао Сиоран; својим животом и делом доказујући да се баналност мора превазићи свим средствима и остварити преображај, који није друго до испуњење апсолутне изражајне снаге.
Да тиме и завршим, један од стотину могућих погледа на дело писца, које је обележено и патњом, која је, зна Сиоран – пут отвајања, раздвајања, центрифугална сила која те одбацује од сржи живота, где све тежи да се уједини у љубави и нежности…
Драинац је сањао о Обнови, истинској, која је више него потребна, управо сада, српској књижевности, култури и друштву. Његова дела су објављена тек пре једанаестак година, безмало пола века после његове смрти, и она су била одличан повод да се поново вреднује и превреднује његово Дело у целини, али је то изостало. Драинац је прилично укривен писац, упркос свему, извикан непознат писац у нас, после толико година и после свега.
Драинац полиграф је наш савременик. Он је један од оних који су започели превредновање у српској књижевности. У сваком случају тачно је уочио у својим најинтимнијим текстовима: Има корова у свему на свету: у друштву, литератури, у љубави, трговини, у пријатељству итд… Треба очистити пекарнице од пацова, подруме од киселих вина, литературу од самозваних критичара, а једна брезова метла је данас потребнија од свега…
Ето, те метле сам се ја Господо, прихватио без стида.
Она се у мом песничком Делу, трси, то је већ одавно постало да буде и неурастеницима из моје младости јасно.
Тешко је живети међу савременим ушкопљеницима.
Александар Лукић
(Браничево, 3-4/2010)
(Браничево, 3-4/2010)
Нема коментара:
Постави коментар