0
Мирослав Б. Душанић
Олтар Златоуста (фрагмент)

У овој црној кући, у овом муклом здању
Где ми вијуге мозга сплетоше живце боне
Са пожарима црним - у тешком очајању
Губавих рудара што ломе ноћу, дању
Метални порок земље у глувном битисању
У блистању се вијам и орем регионе
Ко нишчи Назарета и сејач васионе

У овој сивој кући, у овом муклом здању
Удар мог тешког вриска мождину пали, гризе
Ко пожар грома живац по кичми гром обрана -
Сад бденосањем души навлачим црне ризе:
Да страшно сунце скријем што носим у лобању,
Што бије као вулкан гејзирима зрака
Бескрај, од подлог мрака до витешког дана,
Од скрити мога храма до небесних ми чардака

...
 

У овој мрачној кући, у овом лудом здању
У темељима доњим ја душу своју зидам
И бесим витке сенке у слатком очајању -
Препун сам клетве Богу у сатанином знању,
Ал' као звездар с неба све волшебности скидам
Мелем врачам да Богу душу и ум видам!


Александар Илић
/ Греси Златоуста: поеме; Француско-српска књижара А. М. Поповића - Београд, 1931/

Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top