среда, 01. јануар 2014.

Слободан Ракитић: Двије пјесме


СВЕТИ АРХАНЂЕЛИ, КОД ПРИЗРЕНА

Боље да остадосте под земљом, дубоко,
за неко часније поколење. Овако,
слушам осињак где беху пчеле и царево око.
Јер, време је опет наопако.

Још само вам име оста као испражњено лице.
Сви су анђели слепи, и слепо је поколење….
И ниједан плод не дочека зрење.
Уместо сокола — орао изнад Бистрице.

Кратка је слава света! Црни биво дремље
крај реке, испод невидљивог звоника.
Као последњи залогај, узех шаку земље.

Боље да сте остали скривени, у дубини.
То што сад видим, сасвим је друга слика.
Осванух, на своме гробу, у туђини.
 (1985)

Мирослав Б. Душанић
ПРОПЛАНАК

(По Кавафију) 

Пре него што падне мрак
и ноћ склопи своја крила
хоћеш ли стићи
да изађеш из честара,
да се ослободиш сплетених пузавица
и шибља што ти се обмотава
око глежњева.

Зар то не жели и корњача
што у шипражју, у наталоженом лишћу
шушка, опрезна и стрпљива,
- за разлику од тебе непомичног
који си се определио за мук -
и напрежући се
покушава да се искобеља,
баш као и ти сам.

Хоћеш ли успети да се ослободиш,
шумске устајалости
и влаге која те омамљује као дремеж,
хоћеш ли успети
да се пре ноћи
домогнеш пропланка?

Изашавши на чистину
нашао си се у недоумици:
куда да кренеш
и шта сада да радиш,
јер док си се батргао кроз шипражје
и батргао између црних стабала
нечему си се, ипак, надао.

Нечему си се, ипак, надао. 

Слободан Ракитић

Мирослав Б. Душанић

2 коментара:

ПЕТИ ЕЛЕМЕНТ је рекао...

http://fragmentarijum.blogspot.com/2013/11/blog-post_29.html

У здравље у Новој!

Мирослав Б. Душанић је рекао...

Одговара!