Момчило Настасијевић: Пут

ПУТ

1
Јер газило се туда,
јер газило,
и небога, ево,
стопа утабава; —
нема трага.

А жеднији ходим све,
а ходе; —
у недохват је,
ето то ужасава.

2
Ходим, и ходе,
а на сваки бат
камени кора
по недохват-благу.

Од бисер-жеђе,
трагом у нетрагу,
шкољка на шкољку
тврдну очајања.

3
Ходим — ни трага.
Ил’ траг би,
луди да тежак бат
стврдла ова здрузга утабáња.

И животом то
да бризне сваки кут,
путу здрузгати је стопу,
стопи пут.

4
Ходом то у неходе,
у беспуће непутем,
и броди да се не преброде.

И стопом то, и скутем,
врелини врео,
усна кад усну
испијајући прокази,
на крају нестати цео,
ал’ проклијали трази.

5
Ходим,
јер ходило туда.

Залуду стази те кривуда,
плаветној залуду мети
те обриче чуда;
ход овај само ће донети,
без јесени зиму,
лето без пролети.

6
И знам,
и леди ме знање —
штуро је ово,
стопа у стопу ткање.

И јалов пламен,
саму кад не спржи срж; —
јадован мраз,
кад не строши се камен.

7
Ходом то у неходе,
у беспуће непутем,
и броди да се не преброде.

И стопом то и скутем,
врелини врео,
усна кад усну
испијајући прокази,
на крају нестати цео,
ал’ проклијали трази.

Момчило Настасијевић