О Песмо...
Јуче постојах бескрајно јака.
У љубав зазидах жеље без наде.
Ведрином обојих силне агоније.
Нека цвећу сијају мириси.
Нека се пупољци мојих радости
Опомињем песмом божије казне.
Зрела тела окрећу се за
незрелим.
Дишу промењиво, узнемирено...
Гласно одјекују притајена
дахтања.
Лепршавост жели да заигра
на отворену карту.
Узбудљива несташност има
продорне намере.
Голица оком голубљим пером.
Слушај птицу у устима,
заробљену гласним жицама.
Урони у реку која извире у
очима.
Ходам ка твојој лепоти
кроз свет који красе ливаде.
Буди се задобијена свест
безморалних начела.
Пронађох те згрчену од језе,
Заспалу на нитима месечине.
Жртвованог достојанства.
Касним у свему, задржана
прохтевима.
Небо се отвара, разведрава за
радост.
Узносиш се још снена и несвесна
своје величине
Мерене вековима.
Татјана Дебељачки
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар