 |
| Мирослав Б. Душанић |
Пада киша. Данима, мјесецима, годинама
пада киша. По сјенокосу и стрништима,
по главама оних који не знају да побјегну
од пљуска. По гробовима предака, по стопама
потомака који ће тек доћи, по пресјеченим
грлима младића који нису дочекали нови вијек.
По погледима обезнањених пада киша.
Док спавамо, док се будимо, док вољенима
шапућемо ријечи које ћемо сами касније
обесмислити, док у залогајима гутамо
сопствене мисли о будућности по којој се
већ хвата патина прошлости - пада киша.
О, докле ће из нас и по нама да пада,
и шта ће бити с нама када престане киша?
Ранко Павловић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар