 |
| Герман Александрович Гецевич |
По читању песме Томаса Транстремера, ВЕРМЕР
Успомени Јосифа Бродског
Зидове дигне јануар по Крстовима вејаве,
у ћелијама срца већ круг је кобног јутра,
али поред свих зидова који се споља појаве
израсли су и тајни, који деле изнутра.
Чак и зидови имају уши. Ноћ шкљоца резом.
Мисо о бекству гледа у црну тишину вида.
Стражари сећања ходе ходницима, с опрезом
упијајући разговоре са оне стране зида.
Страху у ланцу зала један је циљ, у самици:
кариком неприметном да напусти пустињску Меку.
Јер представља опасност – не човек у тамници,
већ једино тамница, засела у човеку.
Снег свуда навалио. Допустимо, да умеш
ко махнит Монте Кристо пробити камен ледени,
под зидом несхватања да прокопаш свој тунел...
Ал шта ћеш учинити за зид ћелија следећих?
Скроз се не могу пробити. У невидљивом свету
зрак је чвршћи од зиђа. Јер смисао, умножен
на стотине случајних речи прошлих у лету,
крај уха – не досеже истину. А зид то – може.
Зид на зид: све осваја зима, у свом корпусу,
све – од слободног текста до забрањених тема:
чини се, нећеш наћи такву тачку на глобусу,
ни у простору такво место где зида нема.
Герман Гецевич
(Превео с руског Владимир Јагличић)
____________________
Крстови – затвор. Бродски га подробно описује у својим разговорима са Симеоном Волховом.
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар