 |
| © by Сувајац |
С пољана влажних уморне земље
Копрена зиме тихо се диже
И бујно доба пролеће жељ'ног
С чарима љупким на земљу стиже.
На плавом небу сунашце дрхће;
Пролетне песме звуци се оре –
Подмлађен живот шири се, буја
Кроз пуста поља и нема горе.
Кристални поток сребрним током
Несташно плави пропланке цветне,
Љубица плава где слатко снева
Заносне снове младости сретне.
У сетном складу природа јеца
И болно прича пролећу бајну,
К'о нежна мајка чедашцу своме
Окрутне зиме несносну тајну.
„Придруж' се и ти“, велиш ми, друже,
„Ускрслој песми природе будне –
Тамо ћеш наћи у чистом храму
Освештан венац утехе жудне“.
Када ми роду слободе сину
И блесне моћно кроз вео мрачни,
Онда ће срце грлити с песмом
Пролеће љупко предела зрачни'.
Ал' данас за ме утехе нема,
Пролеће само, о, друже мили,
Низ бледо лице сузе ми мами,
Докле ми народ у ропству цвили.
Петар Кочић
("Подмладак", 1897.)
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар