понедељак, 3. фебруар 2014.

Александар Лукић: Влашке басме (Препеви)

ISBN: 978-86-7315-061-1
34
(Против онемоћалости)


Пукни, онемоћалости,
ножем те посекох,
метлом те пометох,
тамјаном те окадих,
по црним свадбама те растурих,
у дубоком мору удавих,
од онемоћалог те отерах,
и онемоћали устаде,
сјајан као месечина,
ко звезде на небу,
ко роса по трави,
као што се отреса босиљак
од росе и семена,
тако нек’ се онемоћали
отресе од болести,
и свих болова,
и нек остане сјајан као месечина,
ко од мајке рођен,
лек од Свете Марије
и од мојих уста нек’ му буде!



35

Пукни онемоћалости,
јер ја имам крст и тамјан,
имам бритву и ножић,
тамјаном те окадих,
ножићем те посекох,
у црно море те бацих,
тамо ти је пиће,
тамо имаш јело,
и перјаницу распрострту,
и свеће упаљене,
лек и Света Марија,
из мојих уста нека му буде.
 

36
 

Распукни се, онемоћалости,
као маслачак на ветру,
проклетство моје,
јер сам те сачекао са бритвом
белих корица,
и расејао међ’ гладне таласе мора,
уситњенију од прашине пањева,
кадионицом те окадих,
и закопах те у морском песку…



37 

Пукни онемоћалости моја,
проклетство моје,
немаш крст,
немаш тамјан,
а ја имам и крст и тамјан,
и ножину у рукама,
тамјаном те окадих,
ножином те посекох,
у море те бацих,
и претворих те у морску пену,
ти стављаш једну…


38

Пукни онемоћалости моја,
проклетство моје,

срушило се срушено,
јер си без крста и тамјана,
немаш ни кућу ни сто,
а болесни има и крст и тамјан,
и кућу и кућиште,
ножем те посекох,
тамјаном те окадих,
у морске дубине те послах,
да одеш и да се не повратиш,
и ниједна мрвица твоја
у болесном да не остане,
и болестан да оздрави
као сјајна месечина,
као суво злато,
лековима и здрављем натоварен.



39

Пукни онемоћалости,
проклетство моје,
не надувавај,
не издувавај,
јер си без крста и тамјана,
а ја имам и крст и тамјан,
и бритву и каније,
посекох једног, посекох другог
и свих тринаест,
јер мој ум је изнад тебе,
и не можеш ме савладати,
ножем те посекох,
тамјаном те окадих,
бацих те преко мора,
певци те опеваше,
и пси те олајаше,
лек и Света Дјева Марија
из мојих устију се чују.


Александар Лукић

Мирослав Б. Душанић

Нема коментара: