четвртак, 06. фебруар 2014.

Јосиф Бродски: Живот у дифузном светлу

Ио́сиф Алекса́ндрович Бро́дский

Живот у дифузном светлу

Тресак цинкане канте што је претура
ветар. Аутомобили брује
клизућ по коцки пута као по рибама сура
вода Хадсона. Још се чује
глас који припада Музи;
у сутону звучи као ничији, јечи
једнолично попут зујања муве
у зимски кад тоне сан: шапуће без значења речи.


Неразбирљивост слова. Разлистан купус

тучаних облика. Небеско светло кажњено
због грубости саучесништва. Чија уметност, и укус,
јесте кратковидост, нипошто нежност.
Живот у дифузном светлу! и недељама иза сенила
ничег у устима осим опушака и пива.
Зими још само око чува траг зеленила,
палећи огледало голо, као коприва.


Ах, при таквој светлости не треба нам ништа!
Ни вољена жена, ни узвишеност правде пуке.
Обриси предмета, као граната шиштава,
распрскавају се чим нам доспеју у руке.
А удови нам се кочање. То је очито
стога што студен у дифузној светлости
демонстрира својства силуете – нарочито
ако предмет није у цвету младости.


Спевати, зар, песму о ономе што се иза брега
ваља? О томе да л ће пола с целим да се сложи?
О чувству, као да сте заграбили из свега
оног што је било: при уштапу, ножем.
Ал нико, напрегнув на врату жиле струјне,
Ваш напев неће прихватити. Ни свесни је
зналац неће, ни публика. Што се више чује
куплет то је извођач бестелеснији.


Јосиф Бродски 
/Пријевод: Данило Киш/

Мирослав Б. Душанић

Нема коментара: