2

Срца од камена

ми: усамљени и уцвијељени
навикнути на крике и вапаје
у пауковој мрежи саплетени

биједа и пропаст нас одљуди
и позивамо се на Господа
Његову свету ријеч
на нашу неизбјежну судбину
а тајно сваки за себе граби
и затвара очи пред Његовим
светим лицем — да потону
препуштамо пријатеље

ми: гомила црви и гамад међу
гамадима...

Мирослав Б. Душанић


© by Vladstudio: Don Quijote

Постави коментар Blogger

Мирослав Б. Душанић је рекао... четвртак, март 20, 2014

Могло би се и тако рећи... Али да је само један, прећутао бих...

 
Top