Мирослав Б. Душанић: Срца од камена

Срца од камена

ми: усамљени и уцвијељени
навикнути на крике и вапаје
у пауковој мрежи саплетени

биједа и пропаст нас одљуди
и позивамо се на Господа
Његову свету ријеч
на нашу неизбјежну судбину
а тајно сваки за себе граби
и затвара очи пред Његовим
светим лицем — да потону
препуштамо пријатеље

ми: гомила црви и гамад међу
гамадима...

Мирослав Б. Душанић

© by Vladstudio: Don Quijote