0
Мирослав Б. Душанић
Знајући колико најситније ствари с невероватном лакоћом умеју да ме муче, намерно избегавам сваки додир са најситнијим стварима. Онај ко пати, као што патим ја, зато што је неки облак намах заклонио сунце, како не би патио због таме вечно облачног дана свога постојања?
 
Моја осама није потрага за срећом, јер немам смелости да је тражим, нити за спокојством, јер њега нико не може да нађе, осим ако га никад није ни изгубио — већ за сном, ишчезнућем, скромним повлачењем.

Четири зида моје сиротињске избе представљају за мене, у исто време, и ћелију и даљину, и постељу и мртвачки сандук. Моји најсрећнији тренуци су они у којима не мислим ништа, не желим ништа, па чак и не сањам, утонуо у неку биљну летаргичност, као проста маховина што расте на површини њивота. Уживам без горчине у апсурдној свести да нисам ништа, у преурањеном укусу смрти и ишчезнућа.
 
Никад нисам имао никога кога бих могао назвати “Учитељем”. Ниједан Христос није умро за мене. Ниједан Буда ми није показао пут. С висова мојих снова никад ми се није указао ниједан Аполон или Атина да ми осветле душу.

Фернандо Песоа
/С португалског превела Јасмина Нешковић/


Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top