 |
| Мирослав Б. Душанић |
Вратиле су се птице.
Кљуцале су пукотину црне земље.
На непознатим крововима
ишле су горе-доле.
Као да су изгубљене.
Небо се хвата за главу, као да је појело камен.
Утонуло у мисли.
Јер не треба више да истиче,
небом тече
крв, као странац.
Иђима Коићи
/Пријевод са јапанског: Кајоко Јамасаки/
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар