0
Мирослав Б. Душанић

Склопљено небо

Још негде на дну чека нека ишчезла река
платно што се беласа на мутним бистрицама
Кроз шупљу лобању неба цеди се та далека
вода која се враћа извору и пиљцима.

Дуга је једини мост изнад овог понора
изнад безубих уста, између цврчка и мрава
Кад год ми твој лик растера облаке са прозора
таваница над мојим узглављем прокишњава.

Склапа се зрело небо око нас као шкољка
са опном несанице... и невидљиви ловци
на бисер – наша срца мере и пребирају.

И док се преда мном рачва путања калипољска
светле у сенци липе где пиште млади попци
очи које се кротко приближише смирају.


Добрица Ерић

Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top