четвртак, 03. април 2014.

Милутин Бојић: Земља олује

* 19. мај 1892.   † 08. новембар 1917.
ЗЕМЉА ОЛУЈЕ
 
                „Не додируј ме“

Мачеви дачки, секире Јапода,
легије римске и хорде Татара,
Или витези с византијских вода,
Крвавили су ова поља стара.

И питом народ кад је пао на њих
Збратимио је орлове и челик;
Ту, где је мржња Већих против Мањих,
Сировом душом постао је велик.

Вековима се врх лешева клало
А земља, старог господарства сита,
Све ново жели, да, када би пало
И њему мачем опело очита.

С позорја борци тонуше к`о сени,
А земља им је жедно мозак пила,
Крвљу су текли сви потоци њени
И дражила их Власт и дрска Сила.

И тако вечно ове исте стопе,
Крв нова сити. О, земљо олује,
Мрко ти чело страшне капи шкропе
И чудне химне изнад тебе хује!

Заразно твоји миришу олтари:
Ту век врх века у стенама спава.
Ево су дошли стари господари.
Јеси ли сита крви што спасава?

Ти ћутиш. Ветар Кости развејава.

1912.

Милутин Бојић


© by Blanca Juan Palau

Нема коментара: