Жарко Миленић: Вечера

Мирослав Б. Душанић

ВЕЧЕРА

Те седмице је радила другу смјену. Била је запослена као учитељица у једној основној школи

Вечера њене маме била је готова у осам. Свакога је нуткала те како не би и мене. Свога јединога зета.

Не, рекао сам. Сачекаћу њену кћерку. Она ће доћи у девет. Заједно ћемо вечерати. Као и увијек. Оно што је њена мама скувала. Њена кћерка никад не кува. И зашто би кад има маму? Она се увијек враћа уморна након тросатног сједења у разреду. Преуморна, каже. Долази, вечера и иде да спава. Са мном у француском кревету. Без жеље да скине своју спаваћицу.

Но, ташта ме и даље наговарала да вечерам с њом и њеним мужем.

И попустио сам.

Шта је мислила? Да сам гладан? И био сам.

Да ћу моћи након једног сата поново да једем другу вечеру? Да ћу прву да прећутим?

Да сам знао како ће моја жена да побјесни лагао бих. Јео бих. Силом. Макар и повратио. Има и горих ствари.

Пунац је загаламио на своју жену. Њих двоје брзо сједоше у свој аутомобил и одвезоше се у стан у који су долазили викендом. Није био викенд. Оставише нас саме.

Истјерала ме из куће. Из њене куће. Прави власници су уствари били њени родитељи. Али она је њихова кћерка. Она ће да наслиједи кућу коју и за њиховог живота сматра својом.

Пожелио сам да одем. Да се вратим. Својим родитељима. Мој таст је прије вјенчања у шали рекао да ћу се ја вратити мами. Зашто баш мами? Нисам га питао.

Она је опсовала. Ако се то могло назвати псовком. Маму ти безобразну! Изоставила управо безобразни глагол.    
Никад није псовала. Није дозвољавала да и ја псујем.

Изишао сам. У ходник. Посматрао своју јакну на вјешалици. Не, јакна није била моја. Купила ми је моја жена.

А друга? И њу ми је она купила.

Панталоне на мени биле су мушке. Купила их је женска рука.

Кошуља такође.

Чак и поткошуља. И гаће.

Нисам обукао јакну.

Скинуо сам панталоне ове зимске вечери.

Онда и поткошуљу. И гаће.

Зашто не излази? Зашто не гледа шта ради њен полудјели муж?

Стајао сам у ходнику. Дрхтао.

Пада ли сада снијег и на кров куће мојих родитеља?

Спустио сам се на незастрти под.
Она ће да отвори врата. Да ме пита шта радим овдје.

Нека пита. Ништа јој нећу рећи. Ништа одговорити.

Нека галами. Ни први ни задњи пут.

Бићу глув.

Не, нисам глув. Само ће на једно ући а на друго изаћи. Како то бива мушкарцима који слушају жене. Слушају а не чују.

Зашто бих је слушао? Кад је слушала она мене?

Она је уморна. Преуморна. Спава заслуженим сном. Сном праведника. У свом кревету. Под својом постељином. Спава и иза својих врата не чује мене који плачем. 

Жарко Миленић

Мирослав Б. Душанић