0
Мирослав Б. Душанић
Уморан од смрадних тунела,
Од хладних соба, гледам у звезде пошасти,
Са урликом машина у врелом мозгу
Меким додиром Анђео уништења
Усправља мој посрнули Ум,
Да живим будан у поноћ, при смени дана,
У ноћној смени кад је Месец
Мачије око трговачког центра,

Живим у леденим струјама
Над плавичастим таласима асфалта,
У крду аутомобила, у облацима дима,
Као на неком космичком тлу,
Не на тлу Државе-Монструма.
Сагоревам у државном ковчегу,
На боровим даскама, под боровима,
Без сна, без крика, прожет
Сунчевим зрацима смрти,
Са ветровима континената у коси.


Много смирених умова хода улицама,
У ритму берзе, не бубња, бели оквратници
Попут лешинара лете на Југ,
"Безбедоносна ситуација је задовољавајућа",
Астролози тајних служби виде државне ударе
Далеко од Европе у којој тече време високих цена,
Лепа је свака земља која има своју Пустињу,
"Претерана љубав према женама,
Претерана љубав према новцу".



Мирослав Б. Душанић
Док уши чују далеку космичку тишину,
Видим Ум човеков неповратно истрошен
Паранојом Државне Механике
У модром сазвежђу уједињених држава,
Између Стрелца, Распела и Овна,
Видим свети пламен Бенареса
Како сагорева на Теразијама,
Свету воду Јамуне у водама Ушћа,
И воду Ушћа у водама Јордана,
На гори где вођа изабраних прими законе
Који историјом разорише свет,
Видим кинеску четврт како плови
Кроз Гринич вилиџ и вечни Рим,
Како плови кроз Вијену,
Укрштање дугиних боја видим,
Блејкове визије сажете у један Програм:
Не подлежем лажном урлику масмедија,
Не носим униформу, не гланцам чизме,
Мој Ум одолева Законима,
Мој Ум живи у Природи,
Моје га руке Елементима хране,
Мој Ум је свети пепео Распетих,
Сажет Дах свих љубави.

Из програмиране Нирване
Тргне ме неки потресан призор,
Отмица, атентат, пуч.
Тад утонем у музику
Која прожима беле голубове
Високо над Калемегданом,
Тад све ишчезне кроз заслепљујућу светлост,

Људи ходају улицама ослобођени ружних мисли,
Отварају каталоге, трговине, банке,
Својим телима Паука-Молоха хране,
Из светлости у зверињак клизе
Без знања о томе шта их чека
У кревету, за столом, иза шалтера,
Већ данас тамо можда ничега нема:
Све што није стигла да уништи љубав
Прогутаће Молох, свариће Валпургина врећа.


Станиша Нешић

Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top