Оља Ивањицки: ЗИД (фрагменти)

* 10. мај 1931   † 24. јун 2009

ЗИД (фрагменти)

Као мале расуте кристале времена,
Сакупљам заборављене успомене
Са зидова кућа у којима делим
И њих и себе и неко заједничко време,
Као обред и ходочашћа
Оног који верује у себе, у Бога,
У меру животних сокова.
Ја сам на туђој земљи, опет.
Ако сам поделила себе на два паралелна тока,
Онда један од њих тече ту негде,
Јер су и они били негде на другом тлу
Паралелни као мали расути кристали.
Вал који нараста,
Страх пред вратима лифта која се затварају,
Метална, тешка, као сеф
И трезор у исто време.
Идеална ситуација ако се не отворе.
Удахните дубоко, немојте дисати,
Нешто са вашим плућима није у реду,
Дишите дубоко.
Зид у кући Аиде и Боба Нормана у Вашингтону.
Посматрају ме моје слике, цртежи, потези,
Идеје, лица, облици нечег постојећег,
Линије саме себи сврха,
Знаци за сутра,
Енигма и за мене саму.

У радњи неочекиваних предмета,
Измешаних без реда, као геолошки слојеви,
Онако како су пристизали и остајали,
Хаљине, ципеле, књиге, машне, подвезице,
Где су на гомили измешане људске приче,
Трагови добрих старих времена.
Предмети дугих трајности,
Које не можеш да бациш,
Верни, истрајни, сведоци твојих дана,
Немира, страха, среће, рата, чекања, умора.
Ствари које путују са тобом
И предмети који остају код куће,
Очекују, ослушкују, желе
Да их додирнеш поново,
Да се обрадују, оживе.
Свет је мислио другачије,
Али никада довољно добро.
Недостајао је final touch.
Nobody can resist.

Још један сат чекања до поласка,
Изгледа дуго,
У страху сам помислила:
Све је спаковано,
Али сам заборавила - моје речи.
Јер, ако их не понесем - моје речи,
Оне ће нестати, отпловити,
Ка неким другим местима,
У туђе главе,
У туђе речи и туђе стихове,
Или само у нешто сасвим обично, неважно, успутно.

Обећавам себи никад више,
Све је далеко од твог зида,
Од твог проширеног тела.
Јер, зид је место проширења тела,
Чврсто, заштитничко, безбедно,
Од зиме, лета, звука, непријатеља.
Зид је све што те чини целим,
Својим,
Као код куће.
Ја имам све оне зидове
На којима стоје моје слике.
Зид.

Зидови храмова, рушевина, цивилизација.
Зидови од картона, ормана, преграда.
Све се устремљује ка зиду.
Каже се у четири зида,
Нешто се десило, рекло, сачувало, у тајности.
Зид се такође подиже и руши.
Високе зидове у Њујорку праве Индијанци,
Јер не пате од вртоглавице.
Циљ зида је обиман.

Зид који највише гледам.
Зидови који те гледају, контролишу,
Очекују, испраћају, препознају.
Зид за ударање главом
И евентуално пролажење кроз исти.

Зидови од блата, беде, камена, бетона, стакла,
Цигле, немира, езотерије, беса, мржње.
Човек узидан,
Носилац бетонског леша,
Тело као носилац арматуре.
Зид који пуца,
То је зид срчане коморе
И обе преткоморе.
Зид капи крвног зрнца.
Зид од карата на кули од карата.
Зидови од песка, од леда,
И њихов век трајања,
Рок употребе.
Затворски зид.
Зидне новине, потернице, огласи,
Концертни плакати, председнички кандидати.
Делови зида, уситњавање,
Крцкање експлозивног,
Пробијање звучног зида,
Тапацирани зид луднице.

Washington, 12. март 2000.

Оља Ивањицки

Мирослав Б. Душанић