0


Десета плоча (фрагмент)

И Гилгамеш рече Утнапиштиму:
„Мислио сам, идем до Утнапиштима, далеког,
хоћу да видим њега, бесмртног,
који је нашао живот.
Тако сам пошао и путовао земљама,
путовао сам преко брегова
који су тешко проходни,
прелазио сам преко река и мора.
Нисам се задовољио сретним животом,
до сита сам се напио боли,
патња ми је била храна.
До Сабитуе нисам још био стигао
а одело ми беше већ давно подерано.
Морао сам ловити дивље птице, дивокозе,
јелене и газеле и јести њихово месо.
Лава, пантера и пустињског пса
морало је да убије моје копље,
њихова крзна морала су ме одевати.
Нека душе умрлих затворе своју капију,
смолом и камењем нека је затрпају!
Хоћу да уништим духове смрти,
нека престане њихово кликтање.
Утнапиштиме, ти ми објави живот!
Ти си га стекао."




Утнапиштим рече њему, Гилгамешу:
„Немој јадиковати и немој се љутити.
Богови и људи имају различите судбине.
Отац и мати су те родили као човека.
Иако су твоје две трећине божанске,
једна трећина је човек
и она те вуче људској судбини.
Човеку није одређен вечни живот.
Смрт је страшна,
сваком животу она поставља циљ.
Зар градимо куће заувек?
Печатимо ли уговоре за вечност?
Зар браћа заувек деле баштину?
Зар човек вечно ужива радост стварања?
Носи ли река сваки дан високе таласе
и доноси ли земљи поплаву?
Зар птице кулилу и кирипа увек гледају пролеће?
Зар ће њихово око довека гледати сунце?
Откада су дани започели, ништа није трајно.
Не личи ли једно другом
новорођено дете и смрт?
Зар нису обоје обележени знацима смрти?
Кад чувар и вратар пушта душу
из Подземља на светло
и новорођене поздрави сунце,
тада се одмах сакупљају силни Анунаки,
велики духови,
и Маметум, која ствара судбину,
да заједно одреде ток живота.
Они одређују дане живота,
али не броје дане смрти."



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top