 |
више се нема куда отићи
од себе побјећи не могу
а са људима одавно не причам
немамо ништа заједничко
понекад попричам са Господом
уствари ја му се пожалим
како ми туђина живот омеђила
да ми срце завила у тугу
сваким даном за слободом јечи
да ме соба држи као роба
а никог нема да ме ослободи
сви пријатељи остали на југу
и како изван имена и ријечи
ништа не посједујем
кажем му и мртвачки сандук ће
неко морат за мене да купи
а он мученик стрпљиво саслуша
и ћути — још и данас ћути
које он има живце ...
Мирослав Б. Душанић
Објављено: ЗАВЕТИНЕ+, Новине српске ренесансе, стооке васељенске новине будућности, број 5; Београд, субота 6. септембар 2014.
 |
1 коментар:
Каква снага речи!
Постави коментар