понедељак, 22. септембар 2014.

Мирослав Лукић: ТРИ КАШИКЕ ПЕПЕЛА, ПРЕТЕКЛЕ (фрагмент)


ТРИ КАШИКЕ ПЕПЕЛА, ПРЕТЕКЛЕ

...Кад би и хартија мога новог живота била таква, као столњак бељи од снега, што га је мајка опрала и уштиркала уочи Славе, или бар од овог тренутка! Али, ја одавно пишем преко већ исписаних слојева.


КРШ НА СТОЛУ

Требало би да све средим, прво сто. Па да, чим се смркне и спустим завесе, наставим писање наставка. Хуји. Као да долази неко?
Мајка? Не...
Дуго гледам заједничку фотографију прадеде, прабабе и деде (као дечака у грађанској градској ношњи на крају 19. века)...
Та фотографија је вршњакиња овог стола на којем пишем...


ЗВЕЗДАНО НЕБО, ОКО ПОЛА ДВА

Опет сам писао Приповетку о...
Неколико сати. Изашао мало на веранду. Небо је тамноплаво и јасно, можда због снега?
Чинило ми се да испливавам на површину. Пробијао сам се кроз Превару и лаж. Како би ово небо и овај снег описали — Тјутчев, Борис Пастернак?...


САБЛАСТ ПРОШЛОСТИ

Да, прошлост је постала потресно реална; голица ноздрве као дим пећи која се пуши, непрестано пуши.
А напољу је мраз, прави мраз...
Звезде. Пепео и снег.


КОШАВА, НЕУСПЕХ

Почео сам да бркам и дане, толико сам обузет оним што пишем. Написао сам скоро стотину страница...
Сунце је зауставило кошаву.
Вас свет живи на веру и на аманет, тако сам и ја живео све док нисам напустио Београд...


БЛАГОСЛОВ

Напољу је сумрак и веје ли, веје, веје — Божји благослов (тако ја зовем снег).
Кошава хуји — повратила се...


КРАЈ СВЕСКЕ

... Ево. Букти пламен ритуалне ватре иза наше родне куће у М. Спаљујем лист по лист Бележнице: 50. ЈЕДАН ДАН У СЕЛУ РОДНОМ. Свеске црвених пластифицираних корица. Формат: 31 х 21 цм.; око 160 стр. Горе исписани листови, и неисписани, као лишће опало.
 

Претвара се полако у пепео, све. То је судбина свега написаног и записаног. Тако ће сагорети и изводи које сам начинио из ове Бележнице. То је мање освета књижевним лешинарима (евентуалним), а више акција за смањивање написаних глупости.
Земљи су потребнији пепео и заборав.
 
Ако ме поново обузме искушење да правим изводе из властитих бележница, потрудићу да сразмера између извода и пепела буде у корист пепела.
Било је пет пута више ствари записаних у тој Бележници. Плус приповетка или роман који сам писао, да бих их поново и поново писао. То сам спалио пре много година; можда још онда када сам прикупљао све своје бележнице да их проинвентаришем и пребацим у стан ... крајем осамдесетих?
 
Не сећам се — није више важно. Осветио сам се књижевним лешинарима, потпуно — прогутао је пламен грађу за њихово занимање. Ево, кад је све сагорело и кад сам полио водом, нема ни три кашике пепела! Дакле, три кашике пепела су, после свега, претекле...

/БДЕЊЕ, Књажевац — Сврљиг, број 37/38, година XII, јул — децембар, 2013/

Мирослав Лукић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић (Мурали и графити — Хилдесхајм)

3 коментара:

Veselinka Stojkovic је рекао...

Нема нам нешто нашег драгог Лукића.

Мирослав Б. Душанић је рекао...

Понекад се није јављао извјесно вријеме... Надам се да ће ускоро дати који знак.

Мирослав Б. Душанић је рекао...

Драга Веселинка, господин Лукић се посљедњи пут јавио 15. марта 2017. постујући један новински чланак из Политике (Распад Југославије поделио је српске писце)...