0

Кажа о Брани

Мој пријатељ Брана Петровић,
јавља ми се дописницом,
каже, из болнице.

Песме о усправном животу
пише лежећи,
зури у сломљену ногу
обешену о чивилук,
готово о свод неба.

Замишљам ту слику:
немир се за трен умирио,
друштво се разредило,
глас бучни утихнуо,
грло постало суво –
сања “Шуматовац„!

Али, глава му остала бистра,
мада без своје друге једначине
– ноге која је носи!

Пише ми још:
– Дођи, буразеру,
не треба ништа да донесеш.
Само да поделимо
оно што нам ионако припада!

Ја, ипак,
спремам понуду,
хитам ка Београду.
У соби тој и тој,

њега нема,
нема га ни у другима!

То је знак
да више не треба да га тражим,
да морам знати где ћу га наћи.

И добро је што је тако,
јер само с тог места
можемо наставити блискост,

живот који ће нас бар негде одвести.

Свеједно да ли је то негде – смрт!

Ристо Василевски


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top