уторак, 9. септембар 2014.

Александра Ђуричић: Двије пјесме


РAЗГOВOР  С  КAВAФИJEМ

Нa Фaрoсу сe oдaвнo свeтлoст нe види
и ничeг нeмa oсим двe улицe
и мaлoг тргa oд кoгa дaљe нe трeбa ићи,
jeр свe je истo
и бeкствa нeмa,
oнo штo пoстojи измeђу чeтири зидa
прeдстaвљa цeo Унивeрзум.



МОЈА СЕСТРА И ЈА

У порти Свете Софије Охридске,
на половини пута од језера ка небу,
чују се гласови девојчица
које су постале уморне жене.

Ништа се није променило,
кроз траву гегају ћилибарски оклопи,
исте корњаче гледају на нас
жмиркајући.

Од великог Царства
остала је само светлост
у куполама што лебде над језером.

У порти Свете Софије Охридске
уморне жене постају поново девојчице
умирене у крилу Богородице,
помирене с временом које отиче,
за два прста неба ближе утехи
јер су у оку Мајке свих мајки
заувек насмејане девојчице
које траже  корњаче у трави.


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

2 коментара:

Веселинка Стојковић је рекао...

Како сте ме обрадовали! Хвала Вам, драги Мирославе. Како ће се тек радовати Александра, дивна Александра... А нема је нешто да се јави. Упознала сам је на Бориним данима, у марту ове године – говорила је о „Жене говоре“ Славице Гароње, а онда и преко једне њене књиге, добре књиге о књигама.
Са одмора у Охриду ове године донела је песму „Моја сестра и ја“.
Много поздрава, драги Мирославе! Ви сте рођени да доносите срећу људима.
Веселинка

Миррослав Б Душанић је рекао...

Из Ваших уста то лијепо звучи...
Топли поздрав са свјежег сјевера!