0

Док не заклопим очи

Видиш ли ти овуј лепоту свуде око мен'? Оно, јес, река летоске пресушила и само камење из њојно опустело корито извирује, нема ни баричке да бар из њи' жабе крекећу, ал, река је река, и па ће кроза њу потече водица, студена, одозгор низ планину, кад почну кише ујесен.
Видиш ли оној брдо, там, подесно, куде онија борови што су се устрмили накуде небо, куде је била селска утрина, па смо на њу изводили овце да пасу и да пландују? Е, кад намирим пилетија, па ми досади с мачку да вревим, ја седнем на овија басамаци од камен што га с татка дотерамо там' из планину, па гледам у тија борови и пред очи ми искача цел мој живот.
Како сам од дете почел да се мучим, и како ми мука не предстаде ...до данаске.
Штап је бил поголем од мен' кад ми дадоше овце да терам у брдо и да по њих цел дан идем. И да одмарају кад упече, па се набију пода дрво, докле не залади. А ми, овчари, један другоме до уши, седнемо и ми пода неко дрвце, извадимо грутку сирењице што ни мати у крпу умотала и голем комат леб', тој ни је за цел дан, па кад се натепамо и кад ни се легање на траву досади, ватимо да бацамо камен. Куј ће подалеко да га доврљи, куј има појаку руку и побоље умеје да скочи.
Наработил сам се и пред војску и по војску, не бој се, нећу ти развезујем с'г ни од војску, ни од работу, неје те тебе брига за моје мукување и немање и стицање. Ја си тој, онак', за мен' вревим, кол'ко да разбијем увуј чуку што ми се за душу заврзала, па ме тера да уздањујем, чинимиске од тој ми полако буде.
Док се обрнеш, живот отиде. Које си напра'л, напра'ил си, докле си дошал, дошал си, што си видел, видел си. Помлади си отидоше, гледају си њин живот, ми постари полагачка си идемо, ал на другу страну од њи', там од куде се никуј не врта и некуј још не зна'е које ни там чека.
Панте овија басамаци и кад овај кућа беше пуна, и кад поче да се празни, само не знам које ће панти кад се испразни и кад по њи нема више куј да гази.

Ал' па, ја се одовде не мицам. Бадава им причање. Там, куде пилетија не поју и куде нема ни свици, ни бунар, ни басамаци да чучнеш на њи' кад ти се досади, куде не смејеш углас ни да узданеш, там куде има гледам само у зидови и у небо и возила како се претицају по друмови, е там неће буде мојо легло.
Још ћу ја, кад падну кише, слушам реку пред кућу, и 'тице и ветар кроза шуму, зими док завија кроз оголело грање и упролет, кроз напупело лисје, и док тој лисје ујесен по земљу пада... док и мен јемпут не покрије...

Негослава Станојевић

Постави коментар Blogger

 
Top