0
Мирослав Б. Душанић
Искрен стих

Вјерујем да су многи као и ја прочитавши једну пјесму, доживјели тај тренутак кад застанеш опчињен. Кад ти мозак да сигнал да је та пјесма перфектна. Послије прве заслијепљености читаш је поново, али тај првобитни ефекат никако не успијеваш да призовеш. И не само то. Почињеш да примјећујеш да нешто не одговара, као да није уреду. Просто не можеш да вјерујеш. Читаш је поново. Све ријечи изабране, лијепо срочене у савршене низове, а опет као да нешто недостаје...

Послије неколико ишчитавања примјећујеш да ти неки стихови звуче познато, као да си их негдје давно прочитао. Са изненађењем примијетиш да неке стихове који су тако звонки и лијепо исклесани, дјелимично или у потпуности, уопште не разумијеш. И почнеш да примјећујеш којешта друго...

Ако се питаш, шта се то са пјесмом или са тобом самим догодило, одговор је једноставан. Утврдио си да је пјесма „синтетичка“, да је произведена у „мајсторској радионици“, по одређеним правилима и шаблонима стручне школе (студија) креативног писања. Пред тобом се налази дјело које је научено, али дјело које нема душу. Наученом се не може уткати душа, ни током рада, ни накнадно. Зато се и каже да се пјесништво не учи, оно се живи. А као такво је и једноставно, и приступачно, и увијек лијепо и разумљиво...

Искрен стих је лијек за душу и корак ближе рају...

Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top