0


И баш ме брига шта ће ко да мисли. Свијету се ионако не може угодити. Неколико пријатеља ће ме разумјети, и то је довољно. Тјешим своју душу. Поново преписујем. Поново су то ЛИСТОВИ НА ВЕТРУ. Овога пута јесењи сонет, који је објављен у Вечерњим новостима — Култура, 03. новембра 2012.


ЈЕСЕЊИ ЧОВЕК

ЈЕСЕН и твој живот стиже.
Празне њиве, убрани усеви. Вране
И кроз твоје дане. Све ниже
Небо је, а крошње голе, цвиле гране.

Тражио си себе залуд по свету.
На кућном прагу старац у тишини
Ћути у свом потоњем сонету.
Сушт свега мотри у нигдини.

Призва те даљина плаветнило.
У њ видиш све што ће бити.
Позно чујеш све што је било.
Душом стиха хоће ли се поновити?

Питаш се већ јесењи листак.
Ал, чујеш студ, онај зрак, и мрак.

Мирослав Тодоровић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top