недеља, 07. децембар 2014.

Нада Петровић: Три пјесме


***

Било би ми лакше да смо се посвађали,
да сам ти стреле бацила у вир,
струну лука покидала,
да си ми рекао све оне речи
које сам већ чула
и због чијих сам неправди
стајала уза зид спремна за стрељање,
без повеза на очима.

Али ја нисам рођена да ми буде лако,
живот је лепљива мочвара
кроз коју се све теже пробијам
док ми сенка затрпава трагове

Нисам од оних које загризу ремен
и отпљуну огризак заједно са јауком,
који се прилепи као скорели завој
и који траже самилост...

Моја бол у мени, незарасли чир,
чекала је игнорисање да би набубрела
и сазрела до прснућа...

Можда ће ти бити лакше ако сазнаш
да вадим циглу по циглу из зидова
који су некада били кућа у којој сам чекала
да проговориш...



***

Пристајеш, постајеш, будеш, балансираш, трајеш
и опстајеш на разапетој жици туђих очекивања,
надања, заповести, дресирања,
и у трену кад помислиш ко си и одакле
буде ти жао што не видиш куда даље
јер неминовност је пад,
светлуцава опсена сенки на зиду детињства,
страх који паралише корак,
наставиш да висиш над сопственом спознајом
да су атрофирали мишићи,
да си у точку смрти који се врти,
да излаза немаш
или га не видиш
и не предајеш се,
за предају је потребна снага,
устати, подићи руке, истурити белу заставу,
зато измашташ песму Коена
и светлост Ауроре Астралис
затвориш се у речи као у оклоп
да јаук и говор заборављаш
док читаш невидвиљо мастило
на млечној белини зидова
који се приближавају



Изговорена

Најјача је на свом прагу
наслони се на кућу
припитомљује гује из темеља

Пред њом се ништа не крије
она ништа не открива

Ван кућишта
окамењена маховина

Увуче се међ зубе
да подупре стубове
и изнутра ојача себе

Кад пред вратима
мечка заигра
добош одјекне злокобно
кућа се ослони
на туђу реч

Тад укућани заћуте
прво са туђинима
а онда међусобно


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Нема коментара: