0

РАМЕ ЗА ИСКАКАЊЕ

Седнеш поред неког времешног храста да се изјадаш, а он све то чуо одавно и само шушти. Сви звуци који се чују када се не чују звуци који се иначе чују су, у суштини, миш. Одох мало у реалан свет. Тамо ме само виде, а не чују шта мислим, па ме и више воле.
(Потпуно несавршен живот. Потпуно сломљени људи. Али ти и ја смо алхемичари, пријатељу. Ми знамо од пустиње да направимо шарене караване.)

Наташа Андрић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top