0
* 02. октобар 1885  † јун 1945
У празном олтару (фрагмент)

И тек се тргао кад га тешко нешто притисло јако по прстима, глави и стомаку и хаос неки настао. Голи они људи, неми, избезумљени, скупљених песница, са ноктима у зубима, мрачно су гледали у тешке, потковане чизме жандарма, што су са жилама у рукама, дошли да их буде.

— Ко је дошао?

— Бог богова.

После је повирила нека жена и узвикнула:

— Боже, па то су све мртви.

Онда се грохотом насмејао старешина апсане и дрекнуо:

— Ауф!

Па се све ускомешало у оном тесном простору, згњечило, задавило, збило стојећки и онда су их газили, псовали, пљували, пребијали, ударали великим, тешким кључевима. После су све истерали у двориште да га почисте, па су тамо купили пиринач, зрно по зрно, што је из две пуне шаке на све стране просипао наредник као што се просипа жито о Бадњем дану. А тамо у дворишту било је ваздуха и пуно сунца и неба се доста могло нагледати. И удисао је Свилар алапљиво онај, усред јулске припеке, свеж и сладак ваздух и гледао оно небо, што је исто било као некад, благо и нежно, пуно наде и милости некако и гледао га задуго све док су они други, што нису били оковани, радили неке војничке вежбе, пуно и жалосне и комичне сцене, јер сви они нису били војници, нису знали да иду „у ногу“, да окрећу главе „поздрав налево и надесно“ и лупају ногом „на четири
кад им детектив звани „краљ лопова командује: један, два, три, четири, изговарајући оно четири са особитим неким одсечним нагласком. Онда су их терали да клече и да се моле Богу, да иду на коленима и купе ђубре и перу прстима и пљувачком калдрму. И тако неколико њих да заједно носе палидрвце на гомилу ђубрета док сасвим не поцепају крвава колена. Па опет одјекују шамари и жила се увија око главе и колена све док се оним старешинама не досади те враћају оне људске рушевине тамо у тесан бетонирани подрум где се понова голи стисну као сардине, превијају од бола, усред оне запаре и прашине, и са ноктима у зубима ћуте и питају се само очима: кад су, ето, откад и зашто су они престали бити људи?

А једне ноћи док су сви ћутали и крвав зној разливао се по кожи, зачула се опет она реч „политички“, па ударци жилом, узбуђени крици, врисак, болно стењање и нека необична ларма у ходнику. После се нешто изломило и звекнуло, сабља преломљена надвоје, шта ли, па се разговетно разглегао официрски глас који се бунио:

— Престаните тући, Бога вам зверског! Престаните тући!

Па други глас:

— Удри! Ви не знате у ком времену живите.

— Ја знам да су то људи као и ми, ратовали као и ми. На! Пљујем ово; бацам што сам часно носио. На, Бога вам зверског!

И скршило се нешто и парчад звекнула на бетону.

Драгиша Васић

Постави коментар Blogger

 
Top