0

ДРАМА ОВЕ МОЋНЕ
УНУТАРЊЕ ПОЗАДИНЕ


1
Иза брегова: певају анђели,
и река као да се зауставила.
У њеном огледалу дубоком
планина се удавила...

И витез са сребрним луком.
Силазећи са неке стрме чукаре
набасао је на неке разбојнике
и пао од руку - фукаре.

Гурнули су га у понор,
срушили му и спалили мост.
Сад је он титрај у реци,
бели се, као снег, као кост.

Смрт га је довела до дна,
до неописивог виђења:
до анђела што певају, из сна,
до - лествица небеских, привиђења.

Усисава га левак вира,
као ритам паганског кола, култ.
Он испред себе има, ко музичар,
брвно и брдо, букову шуму, као пулт.

Он, не гађа, већ пише сребрним луком.
Небо је, знају муње, бескрајни свитак.
Ено, он прешавши преко брвна уписује
у Књигу живота губитак - добитак.

Иза брега: певају анђели, као грлице.
Облаци нарогушени, као страшило,
спуштају се на ћилим ливада...
И чобана би све ово уплашило,

и ласицу, и веверицу, и овцу, и фазана,
и шуму - овај одјек што грми.
Све то витеза-луталицу мами
као дрхтај сасе или вила у срми...



                 *
О, где сам, где сам то, Боже, ја?
И ко то тако сетно пребира
по диркама клавира? Ко то у мени
тако стрпљиво и нежно свира?

Заборав, рана туга? Све је чудно, и ваздух.
Као на свадби у Кани Галилејској
вода се претвара у вино, Дух -
у мрезгу орахову у Гори Лелејској.

Све је прекрасно, златносмеђе,
па и тај рој голубачких крвопија.
Ушће потока, лештар, салаш, павит
и русе косе сеоских роспија...

Све је чудесно, у сутон, на трен.
Величанствени мир брестова. Шибље.
Измаглица низ реку. Сврачак. Пасји дрен.
Белоушка на врби. И у плићаку очи рибље...



                 *
Ко сам, Боже, то тек једва слутим.
Зар може неко да одговори тачно?
Листови пожутели можда знају?
И можда зна обиље пећинско мрачно?

Улаз у пећину је зев понора који плаши
момка и девојку. Ноћ је степеник којим
миле, сове и уљези, луталице, као ваши
биљне - пречицама - путевима својим...



                 *
Враћају се оне сабласти из детињства:
коњи који лете, мртве свињске чељусти .
Лебде изнад засвођених капија,
као Псоглави, безглави и Куси.

Али, то су само детиња привиђења
која младићу не могу да науде .
То су само наказне слике, што стравом
сећања несхваћене ужасе буде...



                 *
Треба ли питати шта је ово?
Куда води ова поворка слика?
Старо се непрестано преоблачи у ново.
Ново се горди као клика.

Старо и ново ђипају у истом колу.
Колу Страве. Ја сањам невине даљине, плаве -
ствари из детињства, тонем у смолу -
тако се браним од сабласне јаве?


Мирослав Лукић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top