0

Страшно благо

Кад пишем пјесму пишем крвљу
Као Данте у паклу страстан
Скривам ране ко твор у дрвљу
Иако танан ја сам властан.

Попићу доба и боцу приде
Пијем своје страшно благо
Од себе, трошим нек ме виде
Јер нисам лопов, нисам Јаго.

Сута ће пасти киша по мени
Данас ће живот да ме гази
О кад бих знао рећи жени
Да моју душу спозна и пази.

Док мени мало зрака дође
Тад сунце пријеђе пола дана
У мојој башти сазри грожђе
Црпећи воду из мојих рана.

Амбро Марошевић



Фотографија: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top