 |
Нема мајке моје, нем је дом студени,
Бол који ме пече још је жив у мени.
Кô сироче, суров живот познах рано,
Место среће чемер кусах непрестано.
Срце ми у трну, радости ми неста,
Тугу ми не лече ни брат нити сестра.
Светли мајчин лик ми у сну искрсава,
Пламен чежње њено лице озарава.
Ах, живот ме болом и патњама свија,
Ал‘ у срцу мајчин лик ми вазда сија.
Бабкен Симоњан
/Пријевод: Б. Живојиновић/
 |
Нема коментара:
Постави коментар