 |
Мирославу Лукићу
Признаћеш, тешко је подносити такав живот
у овом свету грозне диктатуре већине,
али песник није међу њима да им дели пацке,
колико да би се издвојио.
И кад све изгуби, а шта је па кад песник имао,
осим речи, хоћу казати кад мине љубомора
савременика, шта остаје? То да смо живели
са гас маскама на лицу. Срећа да смо упокојени
пре времена и рока. Мало ли је то или много?
Смемо ли бити равнодушни пред најездом
поезије Кока коле сведене на два реда
колико написаних за рекламу.
*
Побогу, песник је рођен да буде кост у грлу.
Ослобођен да се комотно шета лавиринтом,
не служећи се триковима, да сакрије трагове
путем, иде у сусрет разјареном чудовишту.
Потреба да види ту прилику — праслику,
уствари, представља чин упознавања властитог корена.
Пређен пут постаје магловит — некако, што си
ближе циљу схватиш, да си омашио.
Да су почетак и крај коме стремиш,
само хоризонт окупан нигдином.
Препуштени самовољи простора да буду
сведени у тачку. У прво лице.
Модеран Пруст. Тај непоправљиви лупеж.
Отпадник. Непривезана гондола у води
канала за алку железних стубова.
Развијаш филм сниман годинама, а са њега
у мрачној комори собе — прети белина,
наследник тајних иницијала.
Бесконачност почива у животима малих предмета,
ту је бар наталожена — видљива, у облицима.
Та растојања између њих препуштених тишини,
довољна су да човека не држе на једном месту.
Зато је кретање узвишено, јер пружа бићу
малу илузију да савлађује сопствену несавршеност.
Океани и континенти чаме побеђени и изван
глобуса. У сећању. Ту је све на свом месту
као последње залихе зимнице. Што је изветрело
код нас, живи код других, и тако је круг затворен.
Трајањем зову тај, ипак, несвеобухватни крај:
Литва, Београд, амфитеатри са Пелопонеза,
Белошљива. Цветање трешања усред зиме.
Разумели смо лавиринт, и изашли из њега,
свлачећи са себе кошуљице као змије током лета
у корову. Чудовиште је преживело,
да бисмо се вратили кући непобеђени.
Али, авај! То више нисмо били ми,
А ни наше сенке нису то биле.
Александар Лукић
 |
Нема коментара:
Постави коментар