0
Интелекта, Ваљево 2007.
IX. ПРИПЕВЕТ

              "Пољем се њија,
              ој, зор-делија..."

       Српска гора,
црна Србија,
одавде до мора
песма завија.

       Урличе, виче,
диже се олуја,
не чује се тиче,
глас славуја.

       Страшан је вихор,
ветрова хор,
аууу,
црни хумор,
смешни хорор,
аууу.


ЦРНИ ХУМОР

       Колико год да бежим
то се стално враћам,
колико год да сам бржи
године ме стижу,
колико год да постигнем
то ми измакне,
колико год више плаћам
све већи је дуг,
колико год да гинем
све сам бесмртнији
и тако редом,
бескрајински круг је
исписан властитим кредом.


ДОЈНА
тужна румунска песма

                     Никити Станескуу

       Кад се душа 
са телом сретне,
сувишне су речи.
Очи говор све,
очи сетне.


ЈА САМ ПОЕЗИЈА

         Ја сам поезија,
ја сам поезија,
у којој свет је сажет,
свеж сам цвет,
свежањ речи,
сјајан букет
који дише,
ал' га нико не мирише.


ВЕЛИЧАНИЈЕ МОКРАЊЦУ

              епитаф

       Живот му беше
заносом испуњен,
пун сјајних нота,
са горким укусом
сталног банкрота.

       Данас се
његовим ликом,
то на нас личи,
дичи банкнота.

Власта Младеновић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top