6

Други човјек

                                             В. Младеновићу

Када сам млад и горд напустио завичај
нисам био свјестан значења моје одлуке
жељан слободе и непредвидљивих сусрета
осјећао сам се као посвећеник
али с временом накупило се терета
који ме као личност поцијепа... и удвоји
и умножи —

Ноћу сањам прегршта глине из завичаја
и претварам собу у радионицу
гдје у полумраку и мирису трулежи
побожно и ћутљиво изводим старе ритуале
лебдим противно свим силама
вајам сунце и цвијет маслачка
исцртавам дивље траве и рајске баште
с топлим изворима
мајчино анђеоско лице
кљун гугутке и мекано перје ластавице

Мијењајући обличја летим кроз зрак
кротим вјетар и силне муње
постајем њихов господар
час сам змија са крилима и пријетим
час сам шишмиш
мистериозна сова и надгледам бдјења
час треперим као њежни лептир
посљедњи алхемичар с кукуријеком
чувар тајни и биљежник
који мастилом автике урезује свете знаке
и паганске хијероглифе

Јутром будем неки други човјек
осванем очајан и сузних очију
све ми бива туђе и недокучиво
у овом свијету страха и патњи
нема ни наговјештаја светог
и тајанственог...

А још мање завичајног милог

фебруар 2015./јул 2016.


Мирослав Б. Душанић


Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

Veselinka Stojkovic је рекао... уторак, фебруар 10, 2015

Први песник.

Мирослав Б. Душанић је рекао... уторак, фебруар 10, 2015

И као увијек, Ви пронађете начина да похвалите...

Veselinka Stojkovic је рекао... уторак, фебруар 10, 2015

Не хвалим, тако јесте.

PESA - dar је рекао... понедељак, фебруар 16, 2015

''....посљедњи алхемичар с кукуријеком
чувар тајни и биљежник
који мастилом автике урезује свете знаке
и паганске хијероглифе''

Драги мој алхемичару, брате рођени, ни авдике више нема за мастило,а поготово за ракију пуну жучи и отрова. И пагански знакови су нестали,не мирушу авдиковином. На просијеку нема букава и храстова под небо што се пењу. Гранама небо да грле. На њима с вечери су сове хучале и у кости страх сатирале а сада ни њих нема.
Све је то замрло, изнад Уставе ни врапци не чаврљју. Само вјетар пјесму ствара. Оним нашим брдом пролазника ни на звизак не можеш по дану сусрести.
Пустаром ћеш ходити и кад без сна некад у завичај завириш, јер те више нико не познаје, нити хоће иловачу у руци да стегне и баци далеко, далеко,чак у празвук враћања времена.

Мирослав Б. Душанић је рекао... понедељак, фебруар 16, 2015

Драги Савко,
одговорио сам Ти овдје: http://miroslavdusaniclyrik.blogspot.de/2015/02/blog-post_16.html

 
Top