 |
Стајах, непокретан, међ дрвећем дрво,
Мислећ, о стварима које не видех дотле;
О Дафне, и о ловоровом луку,
О богобојажљивом остарелом пару
Што се ко брест-храст створи у честару.
Тек пошто су их, усрдношћу свом,
Умолили да им уђу у дом,
Да приђу огњишту и срцу — богови су
Могли да приступе чину чудесном;
Свеједно, и ја бех дрво сред шуме
И многа новост уђе тада у ме
Што је за лудост држах раније.
Езра Паунд
/Пријевод: Милован Данојлић/
 |
Нема коментара:
Постави коментар