1


Не завируј у моју душу
                                   пјесма је код другога

за оне који воле лијепу ријеч и поезију
нека избјегавају моје текстове
као што се то чинило или још увијек чини
са писанијама Чарлса Симића
од силине којом надиру завичајне слике
од преплитања јаве и сновиђења
мени понестане даха
те останем на рубу, затечен и недоречен
мене изједа влага и дим цигарете
као и осјећање да сам с југа
сасвим несвјесно донио чемер
и никако не успијевам да га се отресем

али понекад, када чујем уличне свираче
те виртуозне мајсторе с југа
када им жице виолине зацвиле
измиле завичајне слике, и заплешу —

моје сузе — каквегод оне биле —
кристално бистре, слане, мутне...
моји орошени крајолици
од свих напуштени предјели
моје јасике и липе, шљивици
моји багреми, моји врбаци
вјетром заталасана маховина
пркосни чичци и полегла дјетелина
змијске преслице, оструге, киселице
моје лијеске, лозе дивљакуше
миришљаве смоле смрекиног дрвета
моји виногради, перунике и крушке
ранке, кантаруше и кисељаци
моје бундеве и ораси, и коприве
моје небо — каквогод оно било —
са пјегама, тмурно, сиво, озарено
у пламену при освиту 
ил при заласку сунца, тињајући...
моје двориште — каквогод оно било —
зелено, у лавежу, с кокошакама
у блату, у бјелини и зимској тишини...

не, не губе се, и не умиру сјећања
ороје се и размиле као пчеле по ливади

Мирослав Б. Душанић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top