0

Пролог

„Ал се Срби Бога не сетише,
Нити бога ни Светога Саве“
                       Николај Жички


Ево сада си сам
На страшноме месту
Ноћи те гоне, дани даждом
И сунцем исцрпљују
Уплашио си се свог имена
Семе би своје хтео
Да загубиш у времену

Издали су те сви
(Чини се)
Сада си сам
И семе семена твога
Подигло је руку
Развалило вилице
На тебе

Није доста што си
Неколико пута
У облику полена, крви
Обишао гудуре
Обећане земље
И певао слободу

Ево те пао си
Не познајеш брата
Ни пријатеља
Самога себе затиреш
У страшноме вакту
Без сећања
На Пастира

Ево те на пландишту
Где стадо слободе дише
Самог
Носи ти пастир крушака
И ћириличних слова
Које заборављаш

Завапи
Да камен близанац
Закукао не би



Песма прва – о молитви

Завапи
Да камен близанац
Закукао не би
Из свог лога
Чауре препотопске

Отвори уста
За урођену молитву
Која прва реч би
По одуховљавању
Црвене глине

Расплети језик
Као девојка косе
Нека невиност допре
Гласа којим се
Оглашаваш
У ноћи душе

Пожури
Док вода није дошла
Уста да ти запечати
Магма док се вуче
Лењо али неминовно
Кад превари те сан

Завапи
Место камена
Место земље и воде
Зашумори, зажубори
Прву реч изречену
Творитељу чијег
Си загрљаља жељан

Од првог трена
Вечности обећане



Песма друга – о јабуци

Од првог трена
Вечности обећане
Потурају ти
Кукавичије јаје
Смрти
Узима непријатељ
Јабуку
Ставља је у руку
Миловања
И штититу од самоће
Језик твој
Говори сам: Не узми
Али глад побеђује
Надмашује
Страх од остављености

Од првог твог говора
Лика твог
Завист узима
Обличије змије
И баца отров
По семену живота
Од кога умиреш
Унапред
Док чекаш вечност
Да приступи
На облацима
Који судница су
И заклон
Од убитачних зрака
Љубоморе

Коју негујеш
Као чедо у крилу своме



Песма трећа – о зависти

Као чедо у крилу
Своме
Негујеш љубомору
Не може близанац твој
Да се порадује
А да се у теби
Врх стреле отровне
Не зажари

Не може
Ни да зарида
А да се трње
Којим опасао си срце
Не узбуди
И не застрепи
Да му  Бог не прими
Жртву

Мало ти је
Свога удеса и иметка
Бацио си око
На једино имање брата
На зрно соли
Над којим бдије
Брат близанац твој

Од узгајане зависти
Страдаш и страда
Од руке твоје
Рођени у муци

Као и ти
Што страдаш
И мреш



Песма четврта – о непријатељу

Као и ти
Што страдаш
И мреш
Такав је и онај
Непријатељ
Твој сурови пријатељ

Он мисли
Да благословену
Службу врши
Док пали твоје
Куће и цркве руши

Он те сабира
Љубав према ближњем
Распирује у пожар
Пожртвовања и храбрости

Он те уздиже
Међу свете
И земљу твоју
Претвара у огњену
Башту која васкрсава
Заједно с тобом
И твојом замрлом душом

Он подиже руку
Али само онолико
Колико допусти
Господ над војскама
И предаје ти силу
Да још један век
Вечност задобијеш

Победник и праведник
У врту света



Песма пета – о победи

Победник и праведник
У врту света
У коме твоја слабост
А не дрзност
Подиже из песка
Народ високих умова
Народ ратника и песника

Из кога рађа се
Пастир вукова
И онај који у смрти
Царем постаје
И Хомер без очију
Који тајне света види
И рука писара
Брзописца
И пророк и сведок
И обећање испуњено
Нетљено тело света
Поринуто у задужбини
И читалац невидимих
Енергија
И претеча
Будућих путника васељене

Победник и праведник
У врту света
Засађеног твојим костима
И нађубреног добро
Твојом ДНК
У којој вапи освета
И тихује ужас

Због страха
Од самоће



Песма шеста – о трагању

Због страха
Од самоће
Ти узалуд тражиш
По шару врлетном
Пријатеља
(Чим тражиш
Ниси се измирио са собом)

Трепери у теби душа
Устрашена
Док мир немиран
Тражиш међу људима
Они те виде
И знају твоју снагу
Знају твоју слабост

Одлазиш им огољен
У забораву
На Пастира доброг
Не видиш себе
Као овцу изгубљену
Зато и не вапиш
Не вичеш му
Меденицу о врату
Загушио си

Они те примају
И гледају
Када сан те превари
И заљубљеност
Како да ти перчин снаге
Одсеку и љубав
Из срца ишчупају

Шта сањаш
Пред дверима срца
На стражи заспао



Песма седма – о сновима

Шта сањаш
Пред дверима срца
На стражи заспао
Круне се градови
И путеви пуцају
Као пренапрегнути
Каишеви
Строваљује се земља

Воде теку небеске
И земаљске венчане
Излази свако смеће
Отпад сакривени
Из наших савести
Боје се токови
У крв и језу

Устаје народ на народ
Устаје гроб на гроб
Ти спаваш
У превеликој занесености
Мислиш
Лице драгане своје
Угледаћеш
Када ти светло очи дохвати

А она по ко зна који пут
Преварена змијом
Ради на разорењу брака
У првом врту заветованог

Пробуди се
Али усред ноћи
Нека бакља твоја
Буде прва



Песма осма – о буђењу

Пробуди се
Али усред ноћи
Нека бакља твоја
Буде прва
Нека свећа воштаница
Прва од тебе принесена
Буде
Покај се први
Иако ти се чини
Да самоћа
Смождиће те у страху

Ухвати трен
Који пречка је
На лествама спасења
Порви се са собом
Па када победиш
Крени даље
Огрнут руном орошеним
Сликом вечног девичанства

Неће те плашити
Хорде које се буде
У семену засејаном
Широм обожених народа
Које потури у ноћи
Непомјаник
Нећеш сам себе плашити
Слободом
Којом управљаш плахо
И лакомо

Неће те пренути
Хук земље пробуђене



Песма девета – о сасудима

Неће те пренути
Хук земље пробуђене
Ни шапат са леве стране
Који ти везује ноге
Унинијем и лењошћу
Неће те пренути
Из сна који добио си
Да сањаш до краја
Историје и света

Ти си сасуд слободе
Зато ту страху нема места
Зато ту самоћи нема гнезда
Гледа те Онај који
Успаванку прву спевао је
У шестом дану замаха
Да одмориш своје сасуде
И нађе ти дружбеницу
Дубоко уснулу у теби

Ниси сам у слободи својој
Ниси ни остављен
(Чим се осећаш остављеним)
Буди уснуле у теби претке
Замахни руком
Луком, мачем и мотиком
Крстом и прстом
Који показује на срце

У коме титра
Чекајући те
Икона Бога


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top