 |
– Добро јутро, Симане.
– Добро и јест – каже Симан, а не устаје пред агом.
Ибрага пређе руком преко очију. Као да се свет из темеља заљуљао. Придржа се за једну шљиву.
Гледа Ибрага тога дрског човека који мимо сваког реда и обичаја лежи и не диже се пред њим, не верује рођеним очима и не може да се начуди колики је кмет кад није згрчен ни понизан, него кад се опусти и рашири у својој пуној снази и величини.
Дуго је гледао Ибрага то што се није видело ни запамтило откад су аге аге и кметови кметови: Испод мирне маске "душевног аге" у њему је све кувало од сопственичког беса и повређеног агинског поноса, али су га страх и обзир обуздавали, јер кмет је очигледно решен на зло, а времена су тешка и несигурна. И Ибрага се прибрао и сео.
– Ја дошо да ово шљива, што је моје, смирим – каже ага муклим гласом.
– Ниси моро долазити. Шљиве су мирне, а колико их буде требало смиривати, умијем их и ја смирити.
Заметну се необична препирка. Симан се напола придигао, али само зато да би могао аги у очи да скреше оно што ни сам није помишљао да би смео да му каже.
Имао је он раније, и често, оних тренутака огорченог маштања и разговора са самим собом, негде на друму или на њиви, кад је уз једва приметне покрете руку и главе шапутао полугласно све оно што би сваки кмет казао аги кад би се нешто десило чудо и кад би одједном аге престале бити аге, а кметови постали господари на својој земљи. (То су ти тренуци дрског а безопасног и нечујног гунђања у којима сваки потлачени олакшава срцу и маштањем заслађује свакидању муку једноличног живота.) Да, имао је тих тренутака, али ни у њима није налазио овакве и овако крупне, смеле речи. Хиљаде и хиљаде таквих усамљених и нечујних бунтовних разговора из прошлости сад су се слили као хиљаду поточића у једну једину громку бојицу речи. И Симан говори.
Под њим топла септембарска земља, над њим се савиле гране од рода модрих шљива, а кроз њих се назире небо са дубоком, светлијом модрином и танка белина памучастих облака. Уста му пуна речи као неког слатког, ватреног пића. И сам се чудио откуд му на ум падају те смеле речи, од којих је потоња увек слађа од прве. И милије му је то што може да изговори, него овај род, који он сада сматра својим, и сав шљивик, са свим воћкама из корена. Одмахује Симан руком широко, преко јесенског предела и неба над њим, гуши се од јаких речи, и на све агине на силу благе и наоко разложне примедбе и опомене одговара оштрим и кратким: не! у ком оно е пуца и жеже као пламени бич.
(Кад људи кроз нараштаје, из дана у дан, из године у годину, раде за другог, и увиђају то и осећају, а немају снаге да ма шта промене у томе и не смеју да покажу своја права осећања, нагомила се у понеком од њих горчина стотина хиљада људи и десетина поколења.)
Тешко је веровати да толико огорчења и победничког кликтања може стати у један једини слог. Тако је Симан изговорио неколико пута то своје не, окрећући лице на све четири стране света а затим пут неба, као да пуца из мале пушке и шенлучи, да цео свет чује његову радост. А затим се окренуо према аги, и тише и сређеније изговорио то своје не, тако да је у тој наглој промени тона било нечег нарочито значајног и свечаног:
– Не, није тако, Ибрага.
– Па како је, кад није тако? – пита меко ага.
– Видиш сам како је: друго вријеме, друга права, па и друга судија.
– Оно јест, друго вријеме – божије давање тако! – али ти си паметан чо'јек, Симане, и знаш добро да такве праве нема по којој оно што је моје може одједном постати твоје.
Ту Симан плану.
– Е да видиш, има, Ибрага! Има и може! И твоје је било некад наше, па у неко вријеме и по некој прави постало ваше. Е, кад је оно што је од давнина било моје могло постати твоје, може вала и ово што се зове твоје постати моје, као што је и било.
– Оде ти, Симане, далеко.
– Могу ја данас да идем куд год хоћу.
– Мооожеш...
– Могу, још како могу, Ибрага.
Иво Андрић
 |
Нема коментара:
Постави коментар