 |
А ВАРКЕ ЋУК И НЕМЕНИКУЋЕ КРАВА?
Дете у лажигаћама утону у кревет, и пошто се наслуша ћукове песме из оближње, црне шуме, утону и у сан. Уморно од беспрекидног чувања оваца и коза, усвоји песму као успаванку, и поче да сања. Сањало је исто оно што му је деда причао и на јави, кад би му доносио ужину, и обећавао да ће му купити краву, која се лакше чува. А прича је текла као бајка: Ћук је вапио по целу ноћ. Село није спавало. Једном су сви отишли са фењерима на место извора песме, понев са собом мало креча да обележе дрво с којег се „успављује” народ, како би сутра, по дану ухватили ћука у његовој шупљини-станишту, док спава. Али то дрво није имало шупљину. Целог лета су ноћу излазили и означавали ново дрво са којега је ћукао. Тек кад су означили готово свако дрво црне шуме, остало је једно једино са, као врата тавана, огромном шупљином. Било је највеће и најдебље, у њ је могао и човек стати. Ни тамо нису нашли ћука, те га назваше варалица или ћук варке. Али је окупљен народ у великој шупљини дрвета нашао, затрпане у мрављој ситнежи, људске кости и златан чланковити појас, чији је тек врх-игла прељке („брњице”) вирила из ситнежи. Кад су извукли цео појас и пустили иглу да падне и лупи о прељку, чуло се да звучи попут гласа ћука. Сеоска легенда, стара преко хиљаду година, преношена све од дедова до унука, говорила је о томе да се ту убила жена која није могла себи да нађе последњег мужа, јер би јој сваки претходни био умро, а село Неменикуће остајало је без кућа. Нико никада није докучио ко је била та жена. Будећи се, дете је тô хтело – да зна.
И кад би оно, сито чувања коза, жељно знања, полазило у школу, деда би га вртао обећавајући да ће купити краву. Говорио би: А ВАРКЕ ЋУК И НЕМЕНИКУЋЕ КРАВА? Више пута је деди то пошло за руком, али једном, мали је завек сишао у равницу којом су некад јахали Хуни и Авари. Видео је градове од Темишвара, Сегедина до Кежмарка и Пеште. Ту ће, кад изучи све панонске језике, у једном музеју наићи на златни аварски појас. (Аварска жена га је по смрти мужа могла припасати изабранику, ако би га нашла или се убити.) „Можда је то та Аварка која више од миленијума почива у дебелом `лад-храсту покрај моје куће” – помисли негдање дете, али не бù сигурно, због година храста. Но, оно у шта би сигурно, наведе га да напише причу, а можда и роман, тим пре што је у дедином вапају нашао и једну грешку: у генитиву имена у множини за његово село – Неменикуће, па ће наслов романа (и ове приче) бити: АВАРКА, ЋУК И НЕМЕНИКУЋÂ КРАВА, а кад исти наслов прочита и уназад, тад човек би још једном сигурнији, те поче.
Властимир Станисављевић Шаркаменац
Дете у лажигаћама утону у кревет, и пошто се наслуша ћукове песме из оближње, црне шуме, утону и у сан. Уморно од беспрекидног чувања оваца и коза, усвоји песму као успаванку, и поче да сања. Сањало је исто оно што му је деда причао и на јави, кад би му доносио ужину, и обећавао да ће му купити краву, која се лакше чува. А прича је текла као бајка: Ћук је вапио по целу ноћ. Село није спавало. Једном су сви отишли са фењерима на место извора песме, понев са собом мало креча да обележе дрво с којег се „успављује” народ, како би сутра, по дану ухватили ћука у његовој шупљини-станишту, док спава. Али то дрво није имало шупљину. Целог лета су ноћу излазили и означавали ново дрво са којега је ћукао. Тек кад су означили готово свако дрво црне шуме, остало је једно једино са, као врата тавана, огромном шупљином. Било је највеће и најдебље, у њ је могао и човек стати. Ни тамо нису нашли ћука, те га назваше варалица или ћук варке. Али је окупљен народ у великој шупљини дрвета нашао, затрпане у мрављој ситнежи, људске кости и златан чланковити појас, чији је тек врх-игла прељке („брњице”) вирила из ситнежи. Кад су извукли цео појас и пустили иглу да падне и лупи о прељку, чуло се да звучи попут гласа ћука. Сеоска легенда, стара преко хиљаду година, преношена све од дедова до унука, говорила је о томе да се ту убила жена која није могла себи да нађе последњег мужа, јер би јој сваки претходни био умро, а село Неменикуће остајало је без кућа. Нико никада није докучио ко је била та жена. Будећи се, дете је тô хтело – да зна.
И кад би оно, сито чувања коза, жељно знања, полазило у школу, деда би га вртао обећавајући да ће купити краву. Говорио би: А ВАРКЕ ЋУК И НЕМЕНИКУЋЕ КРАВА? Више пута је деди то пошло за руком, али једном, мали је завек сишао у равницу којом су некад јахали Хуни и Авари. Видео је градове од Темишвара, Сегедина до Кежмарка и Пеште. Ту ће, кад изучи све панонске језике, у једном музеју наићи на златни аварски појас. (Аварска жена га је по смрти мужа могла припасати изабранику, ако би га нашла или се убити.) „Можда је то та Аварка која више од миленијума почива у дебелом `лад-храсту покрај моје куће” – помисли негдање дете, али не бù сигурно, због година храста. Но, оно у шта би сигурно, наведе га да напише причу, а можда и роман, тим пре што је у дедином вапају нашао и једну грешку: у генитиву имена у множини за његово село – Неменикуће, па ће наслов романа (и ове приче) бити: АВАРКА, ЋУК И НЕМЕНИКУЋÂ КРАВА, а кад исти наслов прочита и уназад, тад човек би још једном сигурнији, те поче.
Властимир Станисављевић Шаркаменац
/Будимпешта, 20. фебруар 2014.
Једна од прича са конкурса СНН-а „Милован Видаковић”/
Једна од прича са конкурса СНН-а „Милован Видаковић”/
 |
 |
Нема коментара:
Постави коментар