0
ISBN: 8674482260
III  

   Ко год је па­жљи­во чи­тао о мо­јим стра­да­њи­ма се­ти­ће се да ме је је­дан  чо­век из пле­ме­на сле­дио као ве­ран пас све до неправил­не сен­ке зи­ди­на. Кад  иза­ђох из по­след­њег по­дру­ма, за­те­кох га на ула­зу у пе­ћи­ну. Ле­жао је у  пе­ску и по ње­му немушто ша­рао и бри­сао низ не­ка­квих зна­ко­ва на­лик на  сањана сло­ва, ко­ја се по­ме­ша­ју увек пре но што успе­мо да их рас­ту­ма­чи­мо. У пр­ви мах по­ми­слих да је у пи­та­њу ка­кво прими­тив­но пи­смо; он­да за­кљу­чи­ да је бе­сми­сле­но и помишља­ти да љу­ди ко­ји се још увек не слу­же  ре­чи­ма мо­гу зна­ти за пи­смо. Уо­ста­лом, сви су обли­ци ме­ђу со­бом би­ли разли­чи­ти, што је сма­њи­ва­ло, чак ис­кљу­чи­ва­ло мо­гућ­ност да пред­ста­вља­ју сим­бо­ле. Чо­век их је ис­цр­та­вао, гле­дао и преправљао. Он­да их је од­јед­ном,  као да му је игра до­са­ди­ла, обри­сао дла­ном и под­лак­ти­цом. По­гле­да у ме­не,  но чи­ни­ло се да ме не пре­по­зна­је. Ја сам, ме­ђу­тим, осе­тио та­ко ве­ли­ко  олакша­ње (или је то мо­ја уса­мље­ност би­ла та­ко ве­ли­ка) да сам по­ми­слио да  тај при­ми­тив­ни тро­гло­дит, ко­ји ме по­сма­тра са дна пе­ћи­не, за­пра­во, баш  ме­не че­ка. Сун­це је упе­кло над равни­цом; кад се за­пу­ти­смо на­зад у ње­го­во се­ло, под пр­вим зве­зда­ма, пе­сак је још увек жа­рио та­ба­не. Тро­гло­дит  је ишао ис­пред ме­не; те но­ћи се­би сам за­дао да га на­у­чим да препознаје, а  мо­жда и да по­на­вља не­ко­ли­ко ре­чи. Пас и ко­њ (по­ми­слих) мо­гу да  по­стиг­ну оно пр­во; број­не пти­це, као краљев­ски сла­вуј, мо­гу и ово дру­го. И  нај­ску­че­ни­ји људ­ски разум у ста­њу је да пре­ва­зи­ђе свест би­ћа ко­ја га не  по­се­ду­ју.
 
   По­ни­зност и бе­да тог тро­гло­ди­та под­се­ти­ше ме на лик Аргуса, ста­рог оне­мо­ћа­лог пса из Оди­се­је, па му за­то на­де­нух име Ар­гус и по­ку­шах да му га  уту­вим у гла­ву. Не­у­спе­си су се ни­за­ли је­дан за дру­гим. Од сил­не во­ље,  стро­го­сти и упор­но­сти ни­је би­ло вај­де. Не­по­ми­чан, уко­че­ног по­гле­да, као да ни­је опажао зву­ко­ве ко­ји­ма сам га по­ку­ша­вао на­у­чи­ти. Иа­ко на само  не­ко­ли­ко ко­ра­ча­ја од ме­не, као да се на­ла­зио ја­ко да­ле­ко. Ис­пру­жен на  пе­ску, по­пут ка­кве оро­ну­ле ма­ле сфин­ге од ла­ве, гле­дао је ка­ко из­над ње­га про­ми­чу не­бе­са, од ју­тар­њег праскозор­ја до ве­чер­њег су­то­на. Про­це­нио сам да не­ће мо­ћи да про­зре мо­ју на­ме­ру. Се­тих се да Ети­о­пља­ни  ве­ру­ју ка­ко мајмуни на­мер­но не про­го­ва­ра­ју да их не би го­ни­ли да ра­де,  те Ар­гу­со­ву ти­ши­ну при­пи­сах ње­го­вој не­по­вер­љи­во­сти и страхова­њу. То  раз­ми­шља­ње нагна­ло ме је и на дру­га, још необич­ни­ја. По­ми­слих да Ар­гус и  ја бо­ра­ви­мо у ра­зли­чи­тим све­то­ви­ма; по­ми­слих да су нам опа­жа­ња ис­та али  да их Ар­гус друк­чи­је по­ве­зу­је и да пре­ко њих гра­ди друк­чи­је пред­ста­ве и да  мо­жда за ње­га пред­ста­ве и не по­сто­је, већ са­мо је­дан вртогла­ви и не­пре­кид­ни след крат­ко­трај­них ути­са­ка. Помислих да по­сто­ји свет без  пам­ће­ња и вре­ме­на; за­ми­слих да по­сто­ји је­зик ко­ји не зна за име­ни­це, је­зик са­чи­њен од безличних глагола и не­про­мен­љи­вих при­де­ва. Та­ко је те­као дан  за да­ном, го­ди­на за го­ди­ном, али се јед­ном до­го­ди не­што на­лик на сре­ћу.  Гру­ну ки­ша, те­шка и ду­го­трај­на. 
 
   Но­ћи у пу­сти­њи уме­ју да бу­ду ве­о­ма хлад­не, али је та би­ла па­кле­на. Са­њао сам ка­ко јед­на те­са­лиј­ска ре­ка (у ко­ју сам вратио злат­ну ри­би­цу) до­ла­зи  да ме изба­ви; чуо сам ка­ко се ваља пре­ко цр­ве­ног пе­ска и цр­ног ка­ме­на; про­бу­ди­ше ме свежи­на у ва­ду­ху и упор­ни ро­мор ки­ше. Она­ко наг, ис­тр­чах  јој у су­срет. Ноћ је чи­ле­ла; ис­под жу­тих обла­ка, пле­ме, раз­дра­га­но као и ја, пре­пу­шта­ло се сна­жном пљу­ску као у ка­квом за­но­су. Као да су би­ли  Ки­бе­ли­ни све­ште­ни­ци у бо­жан­ској вла­сти. Аргус је је­чао, по­гле­да упр­тог у  не­бе­ски свод; круп­ни мла­зе­ви сли­ва­ли су му се низ ли­це; не са­мо од ки­ше, већ и  (ка­сни­је сам са­знао) од су­за. Ар­гу­се, вик­нух му, Ар­гу­се. 
 
   И та­да, с не­ким умил­ним ди­вље­њем, као да на­кон мно­го време­на от­кри­ва ка­кву из­гу­бље­ну, за­бо­ра­вље­ну ствар, Ар­гус про­мр­мља сле­де­ће ре­чи:  Ар­гус, Оди­се­јев пас. А за­тим, и да­ље ме не гле­да­ју­ћи: Овај пас ко­ји ле­жи у бла­ту. 
 
   Ола­ко при­хва­та­мо ствар­ност, мо­жда и за­то што слу­ти­мо да ни­шта ни­је ствар­но. Упи­тах га шта зна о Оди­се­ји. Грч­ки је тешко ра­зу­мео; мо­рао сам да  му по­но­вим пи­та­ње. 
 
   Ве­о­ма ма­ло, ре­че. Ма­ње од неј­не­у­ки­јег рап­со­да. Мо­ра да је про­шло хи­ља­ду го­ди­на от­кад сам је спе­вао.

Хорхе Луис Борхес

Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top