О Меши Селимовић из другог угла

О Меши Селимовић из другог угла

(фрагмент из посљедњег интервјуа босанскохерцеговачког књижевника Неџада Ибришимовића: * 20. октобар 1940 † 15. септембра 2011; чији је роман "Вјечник" проглашен ремек дјелом и који је наводно оборио све рекорде по продаји у издавачкој кући "Свјетлост" Сарајево, продаванији је и од Мешиног романа "Дервиш и смрт", а Друштво писаца БиХ га је предлагало и за Нобелову награду...)

За мене је Меша Селимовић издајица бошњачког народа, па ма какве год да су га побуде нагнале на такав чин!
И, ево, већ четрдесет и пет година роман Дервиш и смрт је батина којом муслимане туку по глави, а огроман број њих то не види. И све до свога вјерског освјешћења то нисам видио ни ја. И што је још горе, многи муслимани сами себе том књигом ударају по глави, вријеђају оно једино у себи по чему јесу то што јесу - муслимани. Један муслимански учењак ми каже: “Па немој нам дирати роман Дервиш и смрт, па то је наша књига, шта ћемо без ње...?“ Зар тај муслимански учењак, бирајући између Аллаха и Кур’ана и Меше и Дервиша, не увиђа шта му је прече изабрати? Огромна већина Бошњака и огромна већина људи у Босни нису муслимани (присташе ислама), многи су хришћани и кршћани, а има и много оних, од сва три народа, који не вјерују у Бога и њих се то можда и не тиче, осим ако их не занима истина. Али како то да се то мало муслимана никад није упитало зашто роман Дервиш и смрт званично и здушно прихватају баш Срби, они који муслимане и ислам неће и не воле, који муслимане мало-мало па убијају и прогоне, како је могуће да хвале, поштују и својатају једну књигу која говори о Аллаху, Кур’ану, текији и исламу? Зато што се писац Дервиша исламом и муслиманима није ни бавио, заправо се бавио површно, из својих литерарних побуда и потреба нехотично направивши безброј грешака и не помишљајући да би тиме могао повриједити истину и увриједити један дио свога народа којега се најзад одрекао. Није он то, дакле, учинио намјерно и мени није тешко потврдити да је Дервиш и смрт најбољи роман бошњачке књижевности, само што ја видим шта у њему пише, а многи не виде, а они који виде, а шуте, шуте зато што им је у интересу да је ислам тако снажно и тако лијепо литерарно оцрњен. Наравно, то нису муслимани. А муслимани који то двоје, да је Дервиш и смрт, иако антимуслимански, најбољи роман бошњачке књижевности, не може прихватити, па шта му ја могу, мада таквих, хаман, још нема!... И на крају, највећи је нонсенс када се пишу књижевно-теоретски радови о исламским темама инспирисани романом Дервиш и смрт! Гдје су ти професори-муслимани да упуте своје студенте како треба...? И има ли их игдје?

Неџад Ибришимовић

/Бехар, број 101-102; Загреб 2011./