 |
94 грама Дисидентитета
Напокон сам добио збирку пјесама пријатеља Власте. Било је потребно мјесец дана за 94 грама Властине муке, прецизно извагане на пошти у Неготину, дана 22. априла 2015. Пошиљка је испоручена 22. маја на моју кућну адресу у Хилдесхајму/Hildesheim (Њемачка).
Гуглам (распитујем се преко Google) колико је то километара. Нисам ни трепнуо а свезнајућа машина „испљуну“ одговор: 1668,3 км, и још ми исцрта цијелу маршуту путовања. Паметна машина (зна да сам Србин) ми за сваки случај предлаже маршуте које избјегавају, по Србе „проблематичне територије“, Словенију и Хрватску. Као да зна за небројена шиканирања на граничним прелазима, беспотребна заустављања, псовке, изливе мржње... И још ме паметна машина обавјештава, да је за путовање аутом потребно издвојити 16 сати и 15 минута. Ако се одлучим за алтернативну руту кроз Аустрију преко Беча (Wien), потребно је нешто више – 17 сати и 9 минута.
 |
 |
... Да је којим случајем Властина збирка живо биће и да има ноге, за ових 30 дана стигла би до мене пјешке, и још би била одморна и чила – дневно би прелазила по 55,61 км, а то је изводљиво без икаквих проблема. Сјећам се да смо ја (као дијете) и мој отац, од родног села Појезне до општинског центра Дервенте (20 км користећи пречице) прелазили за нешто више од три сата. И нисам био нимало уморан... Користили смо познату сеоску маршуту преко Дебеле обале, а данас ми Google за ту маршуту каже да је преко Ђенерала Драже... Да смо је тако прије именовали, не вјерујем да би је чешће прешли. Само Дражино помињање у то вријеме је било довољно да човјек заглави неколико мјесеци у „Добојском каменолому“ (затвор у Добоју). Често сам се као дјечак питао, како ли је тешко и незгодно свим тим људима у сусједном селу Доњи Церани, који се на несрећу презивају Дражићи... Али ето, времена се мијењају...
 |
 |
А једна од Властиних пјесама у овој збирци је изричито мени намијењена. Ја сам је већ објавио на овом блогу, 28. маја 2014: ПЕСНИКУ ИЗ ПОЈЕЗНЕ. За данас сам одабрао једну изузетно актуелну пјесму – и штампа је овог мјесеца али и претходних, понешто извјештавала о тзв. „сукобу у Врању“ – посвећена је мом имењаку, пјеснику Мирославу Цери Михаиловићу...
 |
Мирославу Цери Михаиловићу
Борино Врање брани се
не од Турака и Арнаута,
него од домаћих,
српских паса.
То је примитивна раса
обичне џукеле,
које уједају подмукло,
припадници феле
која у чопору
кидише на једнога,
на песника.
Разјарена је вика,
давеж у пасјем хору,
логика уличара,
балканске прћије, локала,
али не може да надјача
слободу, непокору,
не може да ућутка
глас сјајног вокала.
Власта Младеновић
 |
| ISBN: 978-86-6087-079-9 |
Нема коментара:
Постави коментар