 |
Разорен источник стоји, окружен високом травом,
И валов, изваљен давно. Из празних камених груди
Не струји бисерки талас у жарке јулијске дане,
Кроз пусте и мирне стране.
Сува кржљава крушка, кô црна огромна рука,
Суморно над њиме стоји. И криве њезине гране,
Наказно пружене горе, кô израз паклених мука,
Од суве, самртне жеге усамљен источник бране.
Некад је на ово место по стази, зараслој давно,
С крчагом на рамену слазила пастирка млада;
И пастир певаше песме у вече, тихо и тавно,
Гонећи весела стада.
Ту сам некада и ја замишљен слазио често
У мајске вечери јасне. Ту беше за мене место
Тајних и слатких жеља. Лисје је шумило тада,
Док бистра и хладна вода у урну мраморну пада.
И прелива се тихо... И вали животних сила
Преливаху се тада из моје млађане душе
Пространо, широко, вољно, кроз места бескрајно мила.
Где ветрић, премирућ чисто, топлином љубави дŷше!
Ко забораву мрачном предаде иоточник живи,
Да плодоносни талас не шуми весело сада?
Где су дријаде нежне са кривим и оштрим српом?
Где су питома стада?
Војислав Ј. Илић
 |
Нема коментара:
Постави коментар