 |
Рођен сам у паузи између покоља
Да би се земља људским месом намножила.
У вијеку страдања, без мира и спокоја
Богиња рата длан је на моје чело положила.
Крштен сам у сивој савској води
Што трење сјевера и југа ублажава
И што преноси златне мисли о слободи
Уз језиви хук и поклич који саблажњава.
Одојила ме плодна равница снена
У којој мржња рађа ко пшенично зрно.
Отуд у свима нама столује неман
Што Свјетлост мрачи у тмину и црно.
Како, Боже, искону свом да пођем?
Новорођенчету чедном како да се вратим?
Како под скуте и царство да Ти дођем
Кад рођен сам да мрзим и вјечно да патим?
Берислав Благојевић
 |
Нема коментара:
Постави коментар