0

ИЗБАЦИЛА ТЕ САВА
 
Ноћ вјетровита и штакоровита. Беспутна и безнадна. Сањаш свој вјечни недосањани сан. Који се хиљаду пута поновио.
Тражиш пут у Београд. Из далеког раковичког предграђа, кроз кукурузишта и каменоломе, кроз туђе станове. У његово средиште.
Нашао се на скелама, на Калемегдану, километрима високо, над облацима. Љуља их вјетар.
Падаш у Саву.
Пробудио се у три: гризу и развлаче те штакори.
Покушаваш читати, не можеш: све ти од смоле. Очни капци, очи, реченице и ријечи. Ниједну не можеш одлијепити од папира.
Мртвао, плутао до сванућа. Избацила те Сава.

Петар Гудељ


Горан Карановић: (...) Ви сте рођени у малом селу Подосоје покрај Имотског?

Петар Гудељ
: Да. У једном селу. У љутом кршу. И у том селу, за које нитко не зна, у једном засеоку који је и за то село био потпуно забачен. Прекрасно мало мјесто између два брда. Често сам говорио да нама ни нису била потребна врата на кући јер смо ми врата затварали брдом. Иза брдо, испред брдо. У удолини, заштићени од буре, од свих вјетрова. Ни сунца нисмо имали пуно. Излазило би око осам ујутро, залазило око два, три поподне. Ја сам се у једној кућици родио, и, ето, баш на данашњи дан, док ми сједимо овдје за овим столом и пијемо другу каву, зидари завршавају послове и пеку козле код те моје кућице, јер сам је ја обновио. Двије кућице. Једна је од њих стара око 400 година, другу је градио мој ћаћа прије педесетак година. Ја сам их подмладио и обновио какве су биле. Од тамо сам ишао у Имотски у гимназију. Из гимназије у учитељску школу. Прво у Шибеник, па онда је завршио у Мостару. Из Мостара отишао за својим пјесмама у Београд. У Београду проживио цио живот, или цио један живот. И ‘90 се вратио у своју кућу у Башку Воду. Вратио сам се зато што с оне стране у то вријеме не би могао преживјети све то што се догађало од ‘90 па... Без обзира на сва своја пријатељства, сву пажњу и љубав којом сам био окружен. 
Ја сам у Београду живио као сретан човјек. Увијек сам све најбоље говорио и говорим за Београд. Београд је једини мој град. Ја кад град сањам, ја сањам само Београд. Сањам Подосоје као мјесто из којег сам кренуо, а што ми се послије догађало, сањам само Београд. Коме се то свиђало, коме не...

/Пјесма и дио разговора који је вођен 26. маја 2007. у кафаници поред тржнице Долац у Загребу, преузети су из часописа СЛОВО ГОРЧИНА, бр. 34, 2012./

Фотографије: Мирослав Б. Душанић 

Постави коментар Blogger

 
Top